Пресудом Вишег суда у Врању Гж 1935/20 од 24.11.2021. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог ЈП „Водовод“ из Владичиног Хана и првостепена пресуда потврђена у ставу 1. изреке, у делу којим је у односу на првотуженог одлучено о накнади нематеријалне штете за претрпљене физичке болове у износу од 20.000,00 динара са затраженом каматом и у погледу накнаде материјалне штете са досуђеном каматом. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу 2. изреке, у делу којим је у односу на првотуженог одбијен део захтева за накнаду штете за претрпљене физичке болове, тако што је обавезан тужени ЈП „Водовод“ из Владичиног Хана да тужиљи АА из ... поред износа од 20.000,00 динара, досуђеног по наведеном основу ставом 1. изреке првостепене пресуде, плати још износ од 10.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 30.07.2020. године, као дана првостепеног пресуђења, па до исплате, док је преостали део захтева тужиље за накнаду штете за претрпљене физичке болове у односу на првотуженог, од укупно досуђеног износа од 30.000,00 динара па до затраженог износа од 40.000,00 динара или за износ од 10.000,00 динара са затраженом каматом, одбијен као неоснован. Ставом трећим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу 1. изреке, у делу којим је у односу на првотуженог одлучено о накнади штете за претрпљени страх, тако што је обавезан тужени ЈП „Водовод“ из Владичиног Хана да тужиљи АА из ... плати на име накнаде нематеријалне штете за претрпљени страх износ од 15.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 30.07.2020. године до исплате, док је део захтева тужиље у односу на првотуженог по наведеном основу, од износа од 15.000,00 динара признатог овом пресудом, па до износа од 20.000,00 динара, досуђеног ставом 1. изреке првостепене пресуде или за износ од 5.000,00 динара са затраженом каматом, одбијен као неоснован. Ставом четвртим изреке, одбијена је као делимично неоснована жалба тужиље АА из ... и првостепена пресуда потврђена у ставу 2. изреке, у делу којим је у односу на туженог ЈП „Водовод“ из Владичиног Хана одбијен део захтева тужиље за накнаду штете за претрпљени страх у износу од 20.000,00 динара са каматом. Ставом петим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу 3. изреке, тако што је обавезана тужена Општина Владичин Хан да тужиљи АА из ..., солидарно са туженим ЈП „Водовод“ из Владичиног Хана, плати на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове износ од 30.000,00 динара, а за претрпљени страх износ од 15.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од 30.07.2020. године, као дана првостепеног пресуђења, па до исплате, те да тужиљи плати солидарно са првотуженим на име накнаде материјалне штете износ од 1.000,00 динара са законском затезном каматом од 28.12.2017. године до исплате, док је део захтева тужиље у односу на тужену Општину Владичин Хан за накнаду нематеријалне штете за физичке болове за износ од 10.000,00 динара и за накнаду нематеријалне штете за претрпљени страх за износ од 25.000,00 динара са траженом каматом, одбијен као неоснован. Ставом шестим изреке, преиначена је одлука о трошковима поступка садржана у ставу 4. изреке првостепене пресуде, тако што су обавезани тужени да тужиљи солидарно плате на име накнаде трошкова парничног поступка износ од 67.900,00 динара са законском затезном каматом од извршности до исплате. Ставом седмим изреке, обавезани су тужени да тужиљи солидарно накнаде трошкове поступка по жалби у износу од 19.400,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена Општина Владичин Хан је изјавила благовремену ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5, у вези члана 479. став 6. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да је ревизија недозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, док је ставом 4. истог члана прописано да се као спорови мале вредности сматрају и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази износ из става 1. овог члана. Против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена, јер је тако прописано одредбом члана 479. став 6. истог закона.

Тужбу ради накнаде штете тужиља је поднела 12.02.2018. године, а вредност предмета спора је 81.000,00 динара.

Побијаном другостепеном пресудом одлучено у спору мале вредности, јер вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, па ревизија тужене није дозвољена, на основу одредбе члана 479. став 6. Закона о парничном поступку.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у изреци донео применом одредбе члана 413. Закона о парничном поступку.

Преиначење првостепене пресуде је без утицаја на примену одредбе о дозвољености из члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП, јер се наведена одредба може применити само кад се примењује општи режим допуштености овог правног лека, али не и у споровима у којима је посебном одредбом овог закона (ЗПП) или посебним законом, одређено да ревизија против одлуке у тој врсти спора није дозвољена, као у конкретном случају.

Председник већа - судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић