.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 2187/2023
28.06.2023. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија: Гордане Комненић, председника већа, др Илије Зиндовића, Марије Терзић, Весне Субић и Мирјане Андријашевић, чланова већа, у правној ствари тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Бранислава Видицки, адвокат из ..., против туженог Клиничког центра Војводине из Новог Сада, чији је пуномоћник Милена Ивошевић, адвокат из ..., ради исплате, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 259/23 од 08. фебруара 2023. године, у седници одржаној 28.06.2023. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 259/23 од 08. фебруара 2023. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 259/23 од 08. фебруара 2023. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Новом Саду П1 2255/21 од 25.11.2022. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да јој за период од 11. јуна 2018. године до 11. јуна 2021. године, на име накнаде трошкова за исхрану у току рада исплати износ од 79.436,61 динар са затезном каматом од 24. јануара 2022. године до исплате и износ од 18.048,50 динара на име обрачунате камате од доспелости до 24. јануара 2022. године на име накнаде трошкова за регрес за коришћење годишњег одмора износ од 85.726,80 динара са затезном каматом од 24. јануара 2022. године до исплате и износ од 16.151,79 динара на име обрачунате камате од доспелости до 24. јануара 2022. године, као и захтев за накнаду трошкова поступка са затезном каматом од извршности пресуде до исплате. Ставом другим изреке, обавезана је тужиља да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 57.897,00 динара у року од осам дана.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 259/23 од 08. фебруара 2023. године, одбијена је жалба као неоснована и потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П1 2255/21 од 25.11.2022. године.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену, ревизију је благовремено изјавила тужиља због погрешне примене материјалног права, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и битне повреде одредаба парничног поступка, са предлогом да се о истој одлучује као о посебној ревизији применом члана 404. ЗПП.
Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11...18/20 и 10/23), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), док је ставом 2. истог члана прописано да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана, одлучује Врховни суд у већу од пет судија.
Предмет тражене правне заштите о коме је одлучено побијаном пресудом је исплата разлике зараде због мање исплаћене накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. Одлуке нижестепених судова, којима је одбијен тужбени захтев за исплату наведених накнада, у складу су са правним схватањем израженим кроз одлуке ревизијског суда у којима је одлучивано у предметима са правним и чињеничним стањем као у овој правној ствари. Из ових разлога, у конкретном случају, не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права, односно нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, због чега је Врховни суд одлучио као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност изјављене ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Одредбом члана 441. Закона о парничном поступку, прописано је да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. У свим другим случајевима, у парницама из радног односа, о дозвољености ревизије одлучује се на основу одредбе члана 403. став 3. истог закона, у зависности од вредности предмета спора побијаног дела.
Чланом 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Тужба ради исплате поднета је 11.06.2021. године, а вредност предмета спора је 165.163,44 динара.
Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме побијана вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра, то је Врховни суд, применом члана 403. став 3. ЗПП, нашао да је ревизија тужиље недозвољена.
На основу изложеног, применом члана 413. ЗПП, одлучено је као у изреци.
Председник већа – судија
Гордана Комненић,с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
