.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 4498/2022
30.08.2023. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија: Драгане Миросављевић, председника већа, Надежде Видић, Мирјане Андријашевић, Зорана Хаџића и Весне Субић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Миљан Грбовић, адвокат из ..., против туженог Јавног градског саобраћајног предузећа „Нови Сад“, Нови Сад, чији је пуномоћник Снежана Кнежевић Бојовић, адвокат из ..., ради исплате, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2584/22 од 20.07.2022. године, у седници већа одржаној 30.08.2023. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2584/22 од 20.07.2022. године.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2584/22 од 20.07.2022. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Oсновног суда у Новом Саду П1 74/2021 од 13.04.2022. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев, а ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име разлике између исплаћене и припадајуће зараде, за период од 01.12.2017. до 31.12.2019. године, исплати износ од 637,46 динара са законском затезном каматом од 02.12.2020. године до исплате, као и 180,06 динара на име обрачунате законске затезне камате, док је одбијен захтев за исплату камате на износ главнице од досуђеног датума 02.12.2020. године до траженог 01.12.2020. године. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова поступка исплати 75.800,00 динара, са законском затезном каматом од извршности до исплате.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2584/22 од 20.07.2022. године, ставом првим изреке, делимично је преиначено решење садржано у првостепеној пресуди и одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка преко 59.300,00 динара са припадајућом законском затезном каматом. Ставом другим изреке, одбијена је у преосталом делу жалба туженог, а жалба тужиоца у целости и потврђена првостепена пресуда у усвајајућем делу и у преосталом делу одлуке о накнади трошкова парничног поступка. Ставом трећим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију, с тим што је предложио да се о њој одлучује у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку.
Тужилац је поднео одговор на ревизију.
Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20, 10/23 – други закон), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом 2. истог члана закона прописано је да о дозвољености и основаности из става 1. овог члана, одлучује Врховни суд у већу од пет судија.
Врховни суд је на основу овлашћења из члана 404. ЗПП закључио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној.
Према разлозима другостепене пресуде, тужиоцу је досуђена разлика зараде у утуженом периоду, полазећи од утврђене чињенице да цена рада коју је тужени примењивао пре почетка примене Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава, није била утврђена у складу са одредбама тада важећег Колективног уговора туженог. Наведено из разлога што тужени приликом исплате зарада није исцрпео планирану масу средстава за зараде и преостала расположива неутрошена средства за 2017, 2018. и 2019. годину, у износима утврђеним у првостепеној пресуди. На наведене износе примењено је умањење од 10%, односно умањење 5%, у складу са Законом о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата код корисника јавних средстава. Одлуке нижестепених судова донете су применом одговарајућих одредаба Закона о раду, поменутог Закона о привременом уређивању основица, Закона о јавним предузећима и Уредбе о начину и контроли обрачуна исплате зарада у јавним предузећима.
Према оцени Врховног суда, у посебној ревизији туженог нису наведени аргументи за прихватање одлучивања о ревизији на основу одредаба члана 404. ЗПП. Послодавац је дужан да запосленом исплати уговорену зараду, у складу са Колективним уговором послодавца и закљученим уговором о раду. Суд штити право запосленог на исплату уговорене зараде. Закон о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава примењује се на кориснике јавних средстава, али применом прописаног умањења на основицу која је утврђена правилним множењем цене радног часа са коефицијентом предвиђеним Колективним уговором послодавца и фондом часова рада. Таква одлука другостепеног суда у складу је са правним ставом Врховног суда о наведеном правном питању. Стога не постоји потреба за уједначавањем судске праксе о овом питању, нити за новим тумачењем права. Не постоји ни потреба за разматрањем питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана.
У складу са наведеним, Врховни суд одлучио је као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 404. став 2. ЗПП.
Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5) ЗПП и утврдио да ревизија није дозвољена
Према члану 441. ЗПП, ревизија је увек дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Уколико се тужбени захтев односи на потраживање у новцу у радном спору, дозвољеност ревизије се оцењује на основу члана 403. став 3. истог закона, према коме ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Тужба у овој парници поднета је 30.12.2020. године, а побијани део правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност износа од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, па ревизија туженог није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.
Врховни суд је стога, на основу члана 413. ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа – судија
Драгана Миросављевић,с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
