Правноснажном пресудом, применом материјалног права из Уредбе о условима испоруке и снабдевања електричном енергијом и применом правила о терету доказивања из члана 231. ЗПП, одбијен је као неоснован тужбени захтев за накнаду штете због неовлашћеног коришћења електричне енергије, јер тужилац није доказао да је у контроли мерног уређаја утврђена неправилност регистровања утрошене електричне енергије (као услов да би се потрошња електричне енергије могла сматрати неовлашћеном), нити да је тужени користио електричну енергију без мерног уређаја или мимо мерног уређаја. Како је записником о контроли прикључка и мерног места констатовано да је бројило туженог било прикључено на дистрибутивну мрежу и регистровало је потрошњу, оцењена је произвољном констатација на записнику да је тужени као корисник бројила самовласно прикључен, јер није доказано да је бројило икада раније било искључено.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване одлуке нижестепених судова, Врховни касациони суд је оценио да не постоји потреба за уједначавањем судске праксе или новог тумачења права, као ни потреба разматрања правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана. Разлози о одбијању тужбеног захтева за накнаду штете по основу неовлашћеног коришћења струје засновани су на примени одговарајућих одредаба материјалног права, а правилна примена права у споровима са захтевом као у конкретном случају зависи од утврђеног чињеничног стања. Указивање у ревизији на сукоб правних норми Закона о енергетици и Уредбе о условима испоруке и снабдевања електричном енергијом није разлог за изузетну дозвољеност ревизије и ново тумачење права имајући у виду прелазне и завршне одредбе наведеног закона ( члан 393. став 2.), а о евентуалној несагласности одредаба подзаконског акта са законом одлучује Уставни суд (нормативна контрола). Због тога, позивање на другачије одлуке не указује нужно и на другачији правни став. Из тих разлога, ни у случају прихватања изузетне дозвољености изјављене ревизије тужиоца не би дошло до другачијег одлучивања и повољнијег исхода спора за тужиоца.

Из изведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5., у вези одредбе члана 479. став 6. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу који не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Одредбом чланa 479. став 6. ЗПП прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Тужба у овој правној ствари поднета је 09.07.2018. године. Вредност предмета спора је износ од 104.807,92 динара.

Како у конкретном случају вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе у смислу одредби члана 468. ЗПП, то се ради о спору мале вредности у којем против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија на основу одредбе члана 479. став 6. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа-судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић