Пресудом Вишег суда у Новом Саду Гж 3167/2018 од 19.01.2022. године, ставом првим изреке, жалбе тужилаца и туженог су усвојене и првостепена пресуда укинута. Другим ставом изреке, тужбени захтев тужилаца је делимично усвојен. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиљи АА на име трошкова састава одштетног захтева исплати износ од 6.000,00 динара са законском затезном каматом од 06.11.2012. године до исплате. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу ББ на име трошкова састава одштетног захтева исплати износ од 6.000,00 динара са законском затезном каматом од 06.11.2012. године до исплате. Ставом петим изреке, тужбени захтев тужиље АА у делу у коме је тражила да се обавеже тужени да јој на име накнаде наматеријалне штете за претрпљене физичке болове исплати износ од 50.000,00 динара, за претрпљени страх износ од 50.000,00 динара, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности износ од 60.000,00 динара, све са законском затезном каматом од пресуђења до исплате, тужбени захтев тужиоца ББ у делу у коме је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове исплати износ од 50.000,00 динара, за претрпљени страх износ од 50.000,00 динара, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности износ од 80.000,00 динара, све са законском затезном каматом од пресуђења до исплате, као и захтев тужилаца за исплату законске затезне камате на досуђени износ трошкова састава одштетног захтева од 22.10.2012. године до 06.11.2012. године, одбијен. Шестим ставом изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове првостепеног парничног поступка. Седмим ставом изреке, одбавезани су тужиоци да туженом накнаде трошкове жалбеног поступка у износу од 55.700,00 динара. Осмим ставом изреке, одбијен је захтев тужилаца за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне другостепене пресуде, тужиоци су благовремено изјавили ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучује као изузетно дозвољеној, на основу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20). Тужиоци су истовремено поднели и предлог за понављање поступка, па је решењем Вишег суда у Новом Саду Гж 3167/2018 од 28.07.2022. године одређено да се застаје са поступком по ревизији до завршетка поступка поводом предлога за понављање поступка, а решењем Вишег суда у Новом Саду Гж 3167/2018 од 30.03.2023. године, одбијен је предлог тужилаца за понављање поступка пред другостепеним судом окончан доношењем пресуде Вишег суда у Новом Саду Гж 3167/2018 од 19.01.2022. године и предлог тужилаца за накнаду трошкова који се односе на предлог за понављање поступка.

Према члану 404. ЗПП ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Врховни суд налази да нема места одлучивању о ревизији тужилаца као о изузетно дозвољеној ревизији, јер у овом случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, и уједначавања судске праксе, као ни новог тумачења права, узимајући у обзир врсту спора и садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге за одбијање тужбеног захтева за накнаду нематеријалне штете. Наиме, у овом спору ради се о парници ради накнаде штете у којој одлука о основаности тужбеног захтева и примена материјалног права зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају. Ревизијским наводима којима се указује на налаз и мишљење судског вештака у погледу основа одговорности туженог, заправо се оспорава оцена изведених доказа и утвђено чињенично стање, што не представља дозвољен ревизијски разлог сходно члану 407. став 2. ЗПП. Посебна ревизија се не може изјавити због погрешне примене процесних правила, односно евентуално учињених битних повреда одредаба Закона о парничном поступку. Правноснажна судска одлука различите садржине, која је уз ревизију достављена не указује на другачији правни став и другачију примену материјалног права, јер правилна примена права у овој врсти спорова, зависи од утврђеног чињеничног стања.

Из наведених разлога, нема места одлучивању о ревизији као посебној, па је применом члана 404. став 1. ЗПП одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 479. став 6. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Одредбом члана 479. став 6. ЗПП прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

Тужиоци су поднели тужбе дана 08.11.2012. године и као вредност предмета спора означили износ од 206.000,00 динара у свакој од тужби. Решењем Основног суда у Новом Саду П 8877/2012 од 20.02.2013. године спојене су парнице тужилаца, који су поднеском од 23.04.2015. године прецизирали тужбени захтев и као вредност предмета спора определили износ од 166.000,00 динара за тужиљу АА и износ од 186.000,00 динара за тужиоца ББ.

Тужиоци се у овом спору налазе у положају формалних супарничара из члана 205. ЗПП, па се вредност предмета спора, меродавна за оцену дозвољености ревизије, одређује према вредности главног захтева тужиоца и тужиље засебно. Тако одређена вредност предмета спора за тужиоца и тужиљу понаособ, у конкретном случају је испод наведеног износа из члана 468. став 1. ЗПП.

У овом случају не може се применити члан 403. став 2. тачка 3. ЗПП по коме је ревизија дозвољена када је другостепени суд укинуо пресуду и одлучио о захтевима, јер је у посебној глави ЗПП која регулише поступак у спору мале вредности, прописано да ревизија није дозвољена, па специјално правило искључује примену општег правила (члан 467. ЗПП).

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић