Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиоци су благовремено изјавили ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној применом члана 404. ЗПП („Сл. гласник РС“, бр.72/2011...10/2023 у даљем тексту: ЗПП). Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији тужилаца у смислу одредбе члана 404. ЗПП.

Правноснажном пресудом одбијен је захтев тужилаца којим су тражили да се утврди према туженима да су тужиоци сувласници на основу Закона о наслеђивању и то катастарске парцеле број ..., зв. „...-...“, по култури шума четврте класе у површини 4.22,66 ха и кататастарске парцеле број ..., зв. „....-...“, шума четврте класе, површине 1.05,67 ха, уписаних у поседовном листу број ... КО ... као државна својина, јер је некадашња катастарска парцела 47/1 у површини од 5 ха по култури шума била у својини ИИ правног претходника тужилаца, да су премером, односно дешифрацијом аероснимка из 1966. године, а који подаци су на снази од 1970. године, од старе катастарске парцеле број .../... КО ..., настале нове парцеле ... и ... КО ..., које су предмет овог поступка и да су исте према Листу непокретности ... КО ... у власништву тужене Републике Србије, чији је корисник тужени ЈП „Србијашуме“. Према решењу Општинског суда у Новом Пазару О.30/68 које је постало правноснажно 20.01.1969. године, за законске наследнике иза пок. ИИ на целокупној заоставштини оглашени су наследници његови синови, овде правни претходници тужилаца, сада пок. ЈЈ, пок. КК и пок. ЛЛ са по 1/3. Како је у конкретном случају неспорно утврђено да су предметне парцеле 1970. године, након обављеног аероснимка из 1966. године, изузете из поседовног листа број ... КО ..., и уписане у корист тужене Републике Србије са правом коришћења туженог ЈП „Србијашуме“, исте нису ушле у заоставштину правних претходника тужилаца, па су нижестепени судови оценили да је захтев тужилаца неоснован из разлога што тужиоци нису доказали правни основ стицања својине на предметним непокретностима.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињеница утврђене у поступку и начин пресуђења, Врховни суд је оценио да су нижестепене пресуде у складу са праксом ревизијског суда и правним ставовима израженим у одлукама Врховног суда у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, због чега нема услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, а ради разматрања правног питања од општег интереса као ни у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе и новог тумачења права.

Из наведених разлога, на основу члана 404. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена. Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 21.06.2017. године. Вредност предмета спора на дан подношења тужбе је 50.000,00 динара. На дан подношења тужбе 1 евро је према средњем курсу НБС износио 121,8722 динара, па вредност предмета спора представља динарску противвредност од 410,27 евра.

Како у конкретном случају вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан покретања поступка, то ревизија није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић