ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена да тужиљи на име трошкова поступка исплати износ од 105.260,16 динара са законском затезном каматом од извршности до исплате, у року од 15 дана од пријема отправка пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 355/2022 од 23.03.2022. године, одбијена је жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Врању П1 460/21 од 24.11.2021. године, којом је одбијен тужбени захтев тужиље којим је тражила да се тужена обавеже да јој на име потраживања које има према Здравственом центру Врање по решењу Основног суда у Врању Ии 3774/17 од 30.06.2017. године, исплати на име неисплаћених трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада за период од априла 2013. године до краја новембра 2014. године, појединачно опредељене новчане износе са законском затезном каматом, ближе одређене у ставу првом изреке првостепене пресуде, као и захтев за накнаду трошкова парничног поступка у предмету Основног суда у Врању П1 1220/16 износ и извршног поступка у предмету Основног суда у Врању Ии 3774/17, а обавезана тужиља да туженој на име трошкова парничног поступка исплати износ од 19.500,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, са прелогом да Врховни суд о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној по члану 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености ревизије, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ...18/20, у даљем тексту: ЗПП), Врховни суд је оценио да су испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији, ради уједначавања судске праксе, због чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући правилност побијане пресуде, на основу члана 408. ЗПП, Врховни суд је оценио да је ревизија тужиље основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, у судском спору тужиље, као запослене, према Здравственом центру Врање, као послодавцу, за исплату накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада, у периоду од априла 2013. године до новембра 2014. године, закључено је судско поравнање П1 1220/16, дана 22.03.2017. године, на основу којег је донето решење о извршењу Основног суда у Врању Ии 3774/17 од 30.06.2017. године, којим је одређена принудна наплата потраживања које је предмет овог парничног поступка. Принудно намирење одређено закључком јавног извршитеља на средствима на рачунима извршног дужника, које је достављено на спровођење НБС – Одељењу за принудну наплату Крагујевац, остало је без успеха. Наиме, рачуни Здравственог центра у Врању у непрекидној су блокади почев од 11.05.2016. године, укупно 1.809 дана. Оснивач Здравственог центра Врање је тужена Република Србија, која финансира делатност здравственог центра из уступљених јавних прихода.

На основу тако утврђеног чињеничног стања, пресудама нижестепених судова је одбијен тужбени захтев уз образложење да је извршни поступак против послодавца, чији је оснивач тужена, још увек у току, а тужиља није доказала да су исцрпљена сва расположива средства извршења прописана Законом о извршењу и обезбеђењу, због чега нису испуњени услови за солидарну одговорност оснивача - тужене у смислу члана 14. Закона о стечају. До испуњености услова за солидарну одговорност оснивача дошло би тек у ситуацији ако запослени у извршном поступку не би могао да наплати своје потраживање, односно ако наступи један од разлога прописаних одредбом члана 129. став 1. тачка 4. и 6. Закона о извршењу и обезбеђењу.

Изнето становиште нижестепених судова, Врховни суд не прихвата.

Чињенично је утврђено да тужиља потраживање из радног односа, за које је исходовала извршну исправу 22.03.2017. године, није намирила и поред одређене принудне наплате, јер су рачуни Здравственог центра у Врању, чији је оснивач Република Србија, у непрекидној блокади и не постоји друга имовина овог дужника која није у јавној својини тужене Републике Србије, а која би могла бити предмет принудног извршења.

По одредбама члана 11. став 1. и став 2. тачка 1. Закона о стечају („Службени гласник РС“ бр. 104/2009 ... 95/2018), стечајни поступак се отвара када постоји, између осталог, трајнија неспособност плаћања.

Чланом 12. истог закона прописано је да се постојање трајније неспособности плаћања претпоставља у случају када је предлог за покретање стечајног поступка поднео поверилац, који у судском поступку спроведеном у Републици Србији није могао намирити своје новчано потраживање било којим средством извршења.

Према члану 14. Закона о стечају, стечајни поступак се не спроводи, између осталог, према правним лицима чији је оснивач Република Србија, која се претежно финансирају кроз уступљене јавне приходе, а за обавезе правног лица над којим се поступак стечаја не спроводи, солидарно одговарају његови оснивачи.

Чињенично је разјашњено да тужиља потраживање из извршне исправе које потиче из радног односа, након одређивања принудне наплате није намирила у периоду дужем од пет година, па је наступила претпоставка постојања трајније неспособности плаћања, као разлога за покретање стечајног поступка. Пошто се према Здравственом центру у Врању не може спровести стечајни поступак, наступили су услови за активирање солидарне одговорности тужене, као оснивача. Другостепени суд неправилно правно вреднује чињеницу да извршни поступак није обустављен у складу са одредбама члана 129. Закона о извршењу и обезбеђењу, пошто су у овом парничном, контрадикторном судском поступку, разјашњене све чињенице из којих следи постојање услова за активирање солидарне одговорности тужене Републике Србије, као оснивача правног лица, послодавца тужиље.

Из наведених разлога на основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке пресуде.

Како је тужиља успела у поступку по ревизији, то јој на основу члана 165. став 2. у вези чланова 163. став 2, 153. став 1. и 154. став 2. ЗПП, припадају трошкови поступка према оствареном успеху у спору, те је одлучено као у ставу трећем изреке. Висина накнаде ових трошкова одмерена је према опредељеном захтеву, те тужиљи припадају трошкови у укупном износу од 105.260,16 динара и то: за састав тужбе и једног образложеног поднеска износ од по 9.000,00 динара, за приступ на два одржана рочишта износ од по 10.500,00 динара, за састав жалбе и ревизије износ од по 18.000,00 динара, за вештачење износ од 7.000,00 динара, све према АТ важећој у време пресуђења. Тужиљи је признат трошак на име судских такси за тужбу, првостепену пресуду, жалбу и другостепену пресуду у износу од по 2.907,52 динара и на ревизију и одлуку по ревизији у износу од по 5.815,04 динара, према ТТ. Тужиљи на досуђене трошкове парничног поступка припада законска затезна камата од извршности пресуде до исплате, у складу са чланом 277. Закона о облигационим односима.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић