Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев 18552/2022
08.11.2023. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија Јелице Бојанић Керкез, председника већа, Весне Станковић, Радославе Мађаров, Марине Милановић и Зорице Булајић, чланова већа, у парници тужиоца ДОО „МИС КОМЕРЦ“, са седиштем у Зрењанину, чији је пуномоћник Владимир Недељковић, адвокат из ..., против туженог АА из ..., чији је пуномоћник Марко Петковић, адвокат из ..., ради исплате, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 1158/22 од 18.08.2022. године, у седници већа одржаној 08.11.2023. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 1158/22 од 18.08.2022. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 1158/22 од 18.08.2022. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 1158/22 од 18.08.2022. године, у делу који се ревизијом побија одбијена је жалба туженог и потврђена пресуда Вишег суда у Зрењанину П 69/21 од 18.01.2022. године у ставу другом изреке којом је делимично усвојен евентуални тужбени захтев и тужени обавезан да исплати тужиоцу износ од 3.664.379,99 динара са законском затезном каматом од 16.08.2019. године до исплате, као и да тужиоцу накнади трошкове поступка у износу од 422.623,70 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу којим је одлучено о евентуалном тужбеном захтеву за исплату, тужени је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, на основу одредбе члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Одлучујући о ревизији туженог применом члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“бр.72/11 ... 10/23 и др. закон, у даљем тексту: ЗПП), Врховни суд је оценио да у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе и новог тумачења права, узимајући у обзир садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге за одлуку о тужбеном захтеву. Правноснажном пресудом против које је ревизија изјављена тужени је обавезан да плати тужиоцу накнаду на име тужиочевог улагања у непокретности у власништви туженог, при чему је висина накнаде утврђена као разлика тржишне вредности непокретности пре и након извршеног улагања. Сходно наведеном, спорно правно питање није од општег интереса, нити у интересу равноправности грађана, већ је везано за конкретну чињеничну ситуацију и решење спорног односа странака (тужени током поступка и у ревизији оспорава начин обрачуна тржишне разлике). Такође, не постоји потреба за уједначавањем судске праксе или новим тумачњем права, нити је тужени о томе пружио одговарајуће судске одлуке. Образложење побијане пресуде за одлуку о усвајању тужбеног захтева за исплату накнаде, не одступа од судске праксе у тумачењу и примени чланова 210. и 214. Закона о облигационим односима. Разлози на којима је заснована другостепена одлука одговарају и усклађени су са важећим тумачењем права и владајућим правним схватањем у пракси нижестепених судова и ревизијског суда у примени материјалног права, тако да не постоји потреба за новим тумачењем права. Из тих разлога, одлучено је као у ставу првом изреке.

Преузмите документ у ПДФ формату