Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у преиначујућем делу на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20) и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био запослен код „Железнице Србије“ а.д. Београд, чије је реструктурирање извршено у току 2015. године са статусном променом издвајањем уз оснивање па је настало ново правно лице „Инраструктура железнице Србије“ Београд, овде тужени. Услед статусне промене дошло је до преузимања уговора о раду од стране новооснованог правног лица, тако да је тужилац као запослени наставио да ради и обавља послове код туженог, као послодавца, код кога је наставио да обавља исте послове на истом радном месту и под истим условима као и код послодавца претходника. На основу налаза и мишљења судског вештака утврђена је висина по оба тражена основа, у две варијанте и то у складу са одредбама Општег колективног уговора („Службени гласник РС“, бр. 50/08 ... 8/09) и у складу са одредбама Колективног уговора за Јавно железничко транспортно предузеће „Београд“ („Службени гласник РС“, бр. 37/95, 42/99). У спорном периоду тужени је на обрачун и исплату трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора примењивао Колективни уговор од 24.05.2018. године, који је ступио на снагу наредног дана од дана објављивања у Службеном гласнику „Железнице Србије“, али који се на обрачун и исплату зараде и других примања запослених примењује почев од исплате зараде за март 2018. године.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом члана 104. став 1, 105. став 1. и 118. став 1. тач. 5. и 6. Закона о раду и члана 57. ст. 1. и 2. Колективног уговора „Железнице Србије“ АД усвојио евентуални тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да тужиоцу за период од 01.03.2018. године до 25.05.2018. године исплати на име неисплаћених накнада за исхрану у току рада укупно 13.065,76 динара, са каматом и на име регреса за коришћење годишњег одмора укупно 6.384,00 динара, са каматом, са образложењем да ни једним документом није регулисано који је однос зараде, накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора у вредности једног радног часа и да није могуће утврдити који је износ тужиоцу исплаћен на име назначених накнада, нити у процентуалном, нити у номиналном износу, те да тужиоцу припада накнада за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора у спорном периоду у висини која је била одређена Општим колективним уговором.

По оцени Врховног касационог суда, правилном применом материјалног права правилно је одлучио другостепени суд када је преиначио првостепену одлуку и одбио, као неосноване захтеве тужиоца.

Тужиоцу су у спорном периоду накнада за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора исплаћени на основу Колективног уговора туженог од 24.05.2018. године, који је предвидео да се његове одредбе односе на обрачун и исплату зараде, накнаде зараде и других примања запослених, почев од зараде за март 2018. године. Како се под зарадом сматра како исхрана у току рада, тако и регрес за коришћење годишњег одмора, то следи да је тужени, као послодавац испунио своју законску обавезу према тужиоцу, као запосленом, па тужилац неосновано тражи исплату разлике између тих износа и износа који би му припадали на основу претходног колективног уговора који је био у примени код правног претходника туженог. Повратно дејство Колективног уговора туженог од 24.05.2018. године не може бити предмет оцене у овом поступку у смислу члана 197. Устава Републике Србије, с обзиром да је општа нормативна контрола прописа и општих аката у надлежности Уставног суда, а тужилац свој тужбени захтев у овој парници није засновао на чињеници да је Уставни суд, одлуком утврдио неуставност одредбе члана 153. тог Колективног уговора.

Са напред наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци,применом члана 414.став 1. ЗПП.

Председник већа-судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић