Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1981/21 од 08.12.2021. године, ставом првим изреке, жалба тужиље је усвојена, првостепена пресуда преиначена тако што је обавезан тужени да тужиљи исплати зараду за мај, јун и јул 2020. године са законском затезном каматом на појединачно опредељене износе и да у корист тужиље уплати припадајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање надлежном фонду ПИО, као и да тужиљи исплати штету на име изгубљене зараде за период од 21.08.2020. године до враћања на рад и за тај период у корист тужиље уплати припадајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање надлежном фонду ПИО. Ставом другим изреке, укинута је првостепена пресуда у делу да тужени врати тужиљу на послове који одговарају њеној стручној спреми и способностима и у делу одлуке о трошковима поступка и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење. Ставом трећим изреке, жалба туженог је одбијена и првостепена пресуда у преосталом усвајајућем делу потврђена.

Против правноснажног дела пресуде, донетог у другом степену, ревизију је благовремено изјавио тужени због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотупно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужиља је поднела одговор на ревизију туженог.

Врховни суд је испитао побијану пресуду применом члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 10/23) и нашао да је ревизија туженог делимично основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу на неодређено време код туженог и обављала послове сарадник ... – ..., РЈ клубови за стара и одрасла лица. Наредбом Градског штаба за ванредне ситуације од 16.03.2020. године обустављен је рад клубова за стара и одрасла лица, због новонастале епидемиолошке ситуације и проглашења ванредног стања. Решењем туженог од 16.03.2020. године одбијен је захтев тужиље за коришћење годишњег одмора, а тужиља је распоређена да послове свог радног места обавља у Клубу на ... . Наведено решење јој је одмах уручено, а тужиља је истог дана отворила боловање на којем се налазила до 30.03.2020. године. Након повратка са боловања до 15.04.2020. године тужиља је послове обављала у Клубу на ... . По препоруци ресорног министарства од 13.04.2020. године, тужени је дана 14.04.2020. године донео одлуку о организовању сменског рада у изолацији, којом су у изолацију стављени запослени и корисници у објектима домског смештаја и прихватилишта туженог почев од 16.04.2020. године, у циљу спречавања, ширења и сузбијања заразне болести ковид 19. Овом одлуком организован је рад у сменама, као и начин комуникације међу запосленима, односно предвиђено је да ће запослени међусобно и са директором комуницирати искључиво телефоном или путем телефонске поште. Како тужиља нема телефон, нити интернет, што је туженом било познато, са њом је комуницирано лично или путем телефона на радном месту. Тужиља је о новом начину рада обавештена од стране запослене ББ (која је вршила распоред запослених по групама) дана 15.04.2020. године за време радног времена и обавештена је да од 16.04.2020. године запослени почињу са радом у карантину у две групе којом приликом је тужиља могла да изабере у којој групи жели да буде. Тужиља се на наведено није изјаснила већ је захтевала да јој се достави писмени акт о новом распореду. Том приликом ББ није тужиљу обавестила да друга група запослених улази у карантин 30.04.2020. године. Како није добила никакво писмено обавештење од послодавца, тужиља је дошла на посао дана 16.04.2020. године али није могла да уђе у просторије туженог које су биле закључане због изолације. По пријави тужиље од 16.04.2020. године инспекција рада је извршила надзор и установила да одлуком туженог о организовању сменског рада у изолацији од 14.04.2020. године нису обухваћени послови ..., па је наложено туженом да тај пропуст отклони и тужиљу благовремено и на адекватан начин обавести о начину рада. Након тога, тужиља више није контактирала туженог и чекала је да тужени поступи по налогу инспектора рада. Дана 27.05.2020. године тужиља се поново обратила инспекцији рада јер није добила никакво решење од туженог у вези свог статуса. Дописом од 01.06.2020. године, упућеним путем поште, тужени је позвао тужиљу да у року од 3 дана достави потврду о привременој спречености за рад, а 14.07.2020. године тужиља је примила упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду због повреде радне дисциплине. Тужиља се на наведено упозорење изјаснила. Оспореним решењем од 17.08.2020. године тужиљи је отказан уговор о раду због тога што је својом кривицом учинила повреду радне обавезе, односно радне дисциплине из члана 59. став 1. тачка 1. Правилника о раду, јер је почев од 30.04.2020. године неоправдано одсуствовала са рада, а свој изостанак није оправдала.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су усвојили тужбени захтев за поништај решења о отказу уговора о раду, оцењујући да тужиља није неоправдано изостала са посла у спорном периоду. Према ставу судова тужиља није одбила рад у карантину, већ је захтевала обавештење у писаном облику. Такође, иако се тужиља није изјаснила у коју групу сменског рада жели, тужени је није обавестио, ни усмено ни писменим путем, да је у другој групи сменског рада која улази у карантин 30.04.2020. године, а није поступио ни по решењу инспектора рада. Осим тога, послови које је тужиља обављала нису обухваћени наредбом о сменском раду, па су судови на основу утврђеног закључили да је изостанак тужиље са рада, у спорном периоду, скривио сам тужени. По мишљењу другостепеног суда, како тужиља није остварила зараду искључиво пропустима туженог као послодавца, то је тужени дужан да јој за мај, јун и јул исплати неисплаћену зараду и уплати доприносе, као и да тужиљи исплати накнаду штете на име изгубљене зараде за период од 21.08.2020. године до враћања на рад.

По оцени Врховног суда побијана пресуда се заснива на правилној примени материјалног права у делу одлуке којом је поништено решење о отказу уговора о раду и обавезан тужени да тужиљи исплати зараду са припадајућим доприносима за период од 01.05.2020. године до 31.07.2020. године.

Одредбом члана 179. став 3. Закона о раду, прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду који не поштује радну дисциплину и то између осталог ако неоправдано одбије да обавља послове, извршава налоге послодавца у складу са законом, недостави потврду о привременој спречености за рад и ако не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

У конкретном случају, тужиља није дошла на посао 30.04.2020. године, како је предвиђено распоредом да друга група запослених уђе у карантина на 14 дана у оквиру Дома за стара лица у ..., али не зато што је одбила рад у карантину, већ зато што није била обавештена у којој је групи и када улази у карантин. Осим тога, одлука о организовању сменског рада од 14.04.2020. године није обухватала послове радног места тужиље (...), али како је тужени и поред тога очекивао да тужиља са другом сменом запослених уђе у карантин 30.04.2020. године, морао је да је о томе обавести, што он није учинио. Наиме, тужени, као послодавац, није тужиљу ни усмено ни писменим путем обавестио у коју је групу распоређена и ког дана треба да дође на посао, с обзиром да се тужиља није изјаснила у којој групи жели да буде. Поред тога, тужиља није могла туженом да достави потврду о привременој спречености за рад у смислу прописа о здравственом осигурању и тако оправда свој изостанак са посла, с обзиром да није ни била на боловању. И по схватању овог суда, у конкретном случају, постоји пропуст на страни туженог као послодавца да на адекаватан и благовремен начин обавести тужиљу када и у којој смени треба да се појави на послу, а нарочито имајући у виду и специфичности сменског рада у наведеном периоду. Због тога, како је изостанак са рада тужиље скривио сам тужени правилно су нижестепени судови закључили да не стоје разлози због којих је тужиљи престао радни однос а што оспорено решење чини незаконитим.

Неосновани су наводи ревизије да је другостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка, јер је без отварања расправе утврдио другачије чињенично стање, односно да тужиља није радила искључиво кривицом и пропустима тужене, а да је првостепени суд нашао да има и доприноса тужиље. Међутим, првостепени суд је утврдио да тужиља није одбила да ради у карантину, као и да је коначан закључак овог суда да је пропуст тужене и његова одговорност што се тужиља није наведеног дана појавила на послу, па су зато ови наводи без утицаја на другачију одлуку.

Такође, супротно наводима ревизије, имајући у виду да у мају, јуну и јулу 2020. године тужиља није радила кривицом и пропустима туженог, правилно је побијаном одлуком тужени обавезан да тужиљи накнади и штету за тај период која се састоји у исплати зараде и уплати доприноса.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Међутим, побијана одлука је морала бити укинута, у погледу накнаде штете на име изгубљене зараде од 21.08.2020. године до враћања на рад, с обзиром да није опредељен обим права које тужиља у том делу потражује. Ово из разлога што је услед погрешне примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено на околност висине наведеног потраживања.

Наиме, имајући у виду да је у конкретном случају поништено као незаконито решење о отказу уговора о раду, тужиља има право на накнаду штете која је настала услед незаконитог престанка радног односа сходно одредби члана 191. став 1. Закона о раду, али за оцену основаности тужбеног захтева за накнаду материјалне штете неопходно је да тужилац докаже како постојање основа потраживања, тако и висину коју потражује. По оцени ревизијског суда тужиља има право на ову накнаду, с обзиром да је у погледу основа потраживања тужбени захтев одређен, али како обим, односно висина потраживања није утврђена нити опредељена, а овај недостатак није отклоњен у фази претходног испитивања тужбе, другостепена пресуда је у том делу укинута.

У поновном поступку другостепени суд ће имати у виду примедбе из овог решења, а потом ће када за то буду испуњени услови донети нову и закониту одлуку.

На основу изложеног, Врховни суд је применом члана 416. став 2. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић