Против правноснажног дела пресуде донетог у другом степену, ревизију је благовремено изјавио тужени због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешни непотпутно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23), Врховни суд је утврдио да је ревизија туженог основана.

Из утврђеног чињеничног стања произлази да је тужилац у периоду од 28.05.2015. године до 01.10.2015. године био радно ангажован код туженог на пословима ..., без закљученог уговора о раду. Након 01.10.2015. године, тужилац је са туженим закључио уговор о раду за обављање истих послова. Тужилац у овом спору тражи да се утврди да је код туженог засновао радни однос ступањем на рад 28.05.2015. године, када је радно ангажован у својству ... за рачун туженог.

Према разлозима нижестепених судова, тужилац је засновао радни однос моментом ступања на рад 28.05.2015. године, јер је од тада код туженог обављао фактички рад на пословима ... који је имао све карактеристике радног односа у смислу одредбе члана 32. Закона о раду, а приговор застарелости потраживања, који је истакао тужени, неоснован је, јер тужба за утврђење постојања неког права или правног односа или постојања односно непостојања неке чињенице не застарева.

Међутим, закључак нижестепених судова се не може прихватити као правилан и законит, а имајући у виду одредбу члана 195. став 2. Закона о раду, те преклузивност наведеног рока у овом члану за судску заштиту.

Чланом 195. став 2. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 75/14), рок за покретање спора јесте 60 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права. У ситуацији када је право повређено фактичком радњом, као у конкретном случају, рок се рачуна од сазнања за повреду тог права. А имајући у виду да је рок за подношење тужбе у радном спору преклузивног карактера, пропуштање доводи до губитка права на судску заштиту и одбацивање тужбе. Првостепени суд је закључио да тужба за утврђење не застарева, што је по правилу тачно, али имајући у виду императивни карактер правила из члана 195. Закона о раду, који је специјални закон у односу на Закон о облигационим односима, то се и тужба за утврђење постојања радног односа може поднети у оквиру преклузивног рока у оквиру од 60 дана.

Имајући у виду све околности случаја, Врховни суд налази да је због погрешног правног схватања нижестепених судова изостало утврђење релевантних чињеница на околност благовремености тужбе ради утврђења постојања радног односа, односно моменат сазнања тужиоца да му је повређено право на стицање радноправног статуса запосленог на неодређено време.

Овај суд указује и да се ревизијом туженог оспорава чињенично стање (члан 407. став 2.) и указује на битну повреду из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, а у вези са неодлучивањем о делу тужбеног захтева (новчано потраживање) што је прекорачење у одлучивању и одбијање да се одлучи о захтеву за који је суд надлежан, али имајући у виду да је након обављеног вештачења тужилац поднеском од 27.10.2015. године уредио тужбени захтев тражећи само утврђење и доприносе, то не стоје наводи за битну повреду, јер прекорачење тужбеног захтева постоји када је досуђено више, а што у конкретној ситуацији није случај, а да у ситуацији да суд пресудом не одлучи о свим захтевима, тужилац може тражити доношење допунске пресуде у року, а у супротном сматра се да је тужбу повукао, при чему је у конкретном случају смањен тужбени захтев по члану 200. став 4. ЗПП, па за то није потребан пристанак туженог, нити се доноси посебно решење. У овом смислу ови наводи ревизије су без значаја на одлучивање.

Имајући у виду наведено, Врховни суд је укинуо нижестепене пресуде уз враћање предмета првостепеном суду на поновно суђење, применом члана 416. став 2. ЗПП.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић