Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1.бр.6002/13 од 14.10.2013. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда у ставу првом изреке, тачка 1а и 1б, ставу 2. под тачком 2а и ставу трећем тачка За изреке. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу 1. изреке и то тако да је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да јој тужена на име разлике у заради са коефицијентом од 30% за рад у Казнено - поправном заводу за жене у Пожаревцу за период од 14.7.2008. године до 2.2.2009. године, исплати новчане износе за законском затезном каматом како је то наведено у изреци под 1. Ставом трећим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу 2. изреке и одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да јој тужена на име разлике у заради са коефицијентом 30% за рад у Управи за извршење кривичних санкција Београд за период од 3.2.2009. године до 31.12.2010. године, исплати новчане износе са законском затезном каматом. Ставом четвртим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу 3. и 4. изреке, и одбијен тужбени захтев да се обавеже тужена да за рачун тужиље код надлежног Републичког фонда ПИО Филијала Пожаревац уплати додатне доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за период од 14.7.2008. године акључно са 2.2.2009. године, а на износе из тачке 1. изреке првостепене пресуде и да за рачун тужиље код надлежног Републичког фонда ПИО Филијала Београд уплати додатне доприносе за пензијско инвалидско осигурање за период од 3.2.2009. године па закључно са 31.12.2010. године, а на износе из тачке 2 изреке пресуде, као и у ставу 5 изреке, којим је обавезана тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка, и одбијен је захтев тужиље за исплату трошкова парничног поступка у износу од 35.533,80 динара. Ставом петим изреке, обавезана је тужиља да туженој плати на име накнаде трошкова парничног поступка износ од 7.500,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1-1133/19 од 02.08.2019. године, исправљеном решењем истог суда од 5.11.2019. године, ставом првим изреке, дозвољено је понављање поступка правноснажно окончаног пресудом Апелационог суда у Београду Гж1.бр. 6002/13 од 14.10.2013. године, па је укинута пресуда Апелационог суда у Београду Гж1.бр. 6002/13 од 14.10.2013. године. Ставом другим изреке, одбијене су као неосноване жалбе тужиље и тужене и потврђена првостепена пресуда, у ставовима 1,1а, 1б, 2, 2а, 3, За и 4. изреке. Ставом трећим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу 5. изреке и обавезана тужена да тужиљи на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 74.636,93 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, у делу става другог изреке којим је одбијена жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Пожаревцу П 681/11-66 од 14.02.2012. године у 1а и 3а ставу изреке, због погрешне примене материјалног права, са позивом на одредбу 404. Зкона о парничном поступку.

Решењем Апелационог суда у Крагујевцу Р4 1/23 од 22.06.2023. године предложено је Врховном суду одлучивање о ревизији тужиоца изјављеној против изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1-1133/19 од 2.8.2019. године, као изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 395. Закона о парничном поступку.

Врховни суд није везан предлогом апелационог суда, па оцењујући услове за одлучивање о ревизији, као изузетно дозвољеној, на основу члана 395. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.125/04, 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11), налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној на основу члана 395. ЗПП.

Побијаним делом правноснажне пресуде, одбијен је тужбени захтев за исплату разлике у мање исплаћеним зарадама за време рада тужиље у Казнено - поправном заводу за жене у Пожаревцу за период од 1.1.2007. године до 13.7.2008. године, и за уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање на те износе, у чињенично правној ситуацији да је одлуком Уставног суда ИУ 63/07 од 18.11.2010. године утврђено да одредба члана 7. став 3. Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата у Управи за извршење заводских санкција, на основу које је донето решење о увећању коефицијената за исплату плате у периоду пре 14.01.2011. године, није у сагласности са Уставом и Законом, уз оцену нижестепених судова да тужиља има право на накнаду штете која је настала као последица примене неуставне и незаконите Уредбе, али да је за наведени период од 1.1.2007. године до 13.7.2008. године, потраживање тужиље застарело, у смислу члана 196. Закона о раду, због чега је у том делу одбијен тужбени захтев.

По оцени Врховног суда, правноснажна пресуда је у побијаном делу, којим је одбијен тужбени захтев, у складу са правним схватањем утврђеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 17.02.2021. године о начину отклањања штетних последица појединачног акта насталих применом касираног неуставног или незаконитог општег акта, према коме се лице коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом донетим применом закона или другог општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, не може обратити суду тужбом за накнаду штете пре него што покуша да отклони штетне последице неуставности и/или незаконитости касираног општег акта изменом појединачног акта од стране његовог доносиоца, а уколико то није могуће – подношењем захтева Уставном суду да својом одлуком одреди други начин отклањања штетних последица (утврђивањем права на накнаду штете, враћањем у пређашње стање или на други начин). Дакле, подношење захтева за измену појединачног акта његовом доносиоцу представља обавезујући правни пут за отклањање евентуалних последица које је примена неуставног или незаконитог општег акта произвела, што је у конкретном случају изостало, па тужиља накнаду штете не може се тражити по основу одговорности из члана 172. став 1. ЗОО. Код наведеног, следи да у овом случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права, са којих разлога нису испуњени услови да се у овој парници прихвати одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној, због чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Оцењујући дозвољеност ревизије применом члана 401. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Чланом 23. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 55/14), који регулише дозвољеност ревизије у свим споровима који нису правноснажно решени до 31.05.2014. године, односно до дана ступања на снагу овог закона, прописано је да је ревизија дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијаног дела прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба ради накнаде штете поднета је 14.07.2011. године, а вредност предмета спора је 245.731,50 динара.

Имајући у виду да се у овом случају ради о имовинскоправном спору, у коме вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни суд утврдио да је ревизија тужиље недозвољена, применом члана 23. став 3. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку.

На основу изнетог, применом члана 404. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Јелица Бојанић Керкез,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић