Врховни суд, у већу састављеном од судија: Гордане Комненић, председника већа, др Илије Зиндовића, Марије Терзић, Добриле Страјина и Драгане Миросављевић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Милош Зеловић, адвокат из ..., против туженог Универзитетског клиничког центра Србије, са седиштем у Београду, кога заступа Државно правобранилаштво Београд, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2205/23 од 31.05.2023. године, у седници одржаној 20.11.2024. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији туженог изјављене против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2205/23 од 31.05.2023. године.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2205/23 од 31.05.2023. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 1705/21 од 22.02.2023. године, ставом првим изреке, дозвољено је објективно преиначење тужбе учињено поднеском тужиље 01.09.2022. године. Ставом другим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиље, па је обавезан тужени да тужиљи на име разлике између минималне зараде и исплаћене плате за стандардни учинак и време проведено на раду за период од марта 2018. године закључно са децембром 2018. године, исплати појединачне месечне износе са законском затезном каматом од доспелости до исплате. Ставом трећим изреке, одбијен је, као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да тужиљи на име неисплаћене накнаде за исхрану у току рада, за период од марта 2018. године до фебруара 2021. године, исплати појединачне месечне износе са законском затезном каматом од доспелости до исплате. Ставом четвртим изреке, одбијен је, као неоснован, тужбени захтев тужиље да се обавеже тужени да тужиљи на име неисплаћене накнаде за регрес за коришћење годишњег одмора, за период од марта 2018. године до фебруара 2021. године, исплати појединачне месечне износе са законском затезном каматом од доспелости до исплате. Ставом петим изреке, тужиља је ослобођена обавезе плаћања судских такси. Ставом шестим изреке, обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 100.000,00 динара са законском затезном каматом од извршности до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2205/23 од 31.05.2023. године, ставом првим изреке, одбијене су, као неосноване, жалбе тужиље и туженог па је потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1 1705/21 од 22.02.2023. године у ставу првом, другом, трећем, четвртом и шестом изреке. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова поступка по жалби.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је изјавио благовремену ревизију, због погрешне примене материјалног права и предложио да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној на основу одредбе члана 404. ЗПП, ради разматрања правних питања у интересу равноправности грађана, као и ради уједначавања судске праксе.

Тужиља је поднела одговор на ревизију.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20), у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“ бр.10/22) прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног суда у конкретном случају нису испуњени законом прописани услови за одлучивање о ревизији туженог, као изузетно дозвољеној, јер није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе и ново тумачење права. Одлуке нижестепених судова су у складу са уједначеном судском праксом у тумачењу и примени материјалног права у којој је расправљено питање права запосленог на исплату минималне зараде тако да зарада коју запослени остварује својим радом не може бити нижа од минималне зараде за стандардни учинак и пуно радно време, односно време које се изједначава са пуним радним временом. Циљ исплате минималне зараде је да се обезбеди заштита запослених ради задовољавања њихових егзистенцијалних и социјалних потреба, као и чланова њихових породица, што је предвиђено и Конвенцијом Међународне организације рада број 131. о утврђивању минималних надница и Препоруком број 136. о утврђивању минималних надница.

Из тих разлога, Врховни суд је одлуку као у ставу првом изреке донео применом одредбе члана 404. став 2. ЗПП.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП и утврдио да је ревизија недозвољена.

Према члану 441. Закона о парничном поступку ревизија је дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Уколико се тужбени захтев односи на потраживање у новцу у радном спору, дозвољеност ревизије се оцењује на основу члана 403 став 3 Закона о парничном поступку, према коме ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овом спору поднета је 15.03.2021. године, а вредност предмета спора je 222.327,89 динара.

Имајући у виду да је ово имовинскоправни спор у ком вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, следи да ревизија туженог није дозвољена на основу одредбе члана 403. став 3. Закона о парничном поступку.

Из тих разлога, Врховни суд је одлуку као у ставу другом изреке донео применом одредбе члана 413. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић