Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/2011….10/2023, у даљем тексту: ЗПП), Врховни суд је оценио да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом нису учињене ни друге битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. ст. 1. и 2., због којих се ревизија може изјавити у смислу члана 407. ЗПП. Битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗКП не представља разлог за изјављивање овог правног лека, на основу одредбе члан 407. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је засновала радни однос код тужене уговором о раду од 05.06.2021. године, на радном месту ..., који се састоји у преузимању телефонских позива путем компјутера, adsl интернета и наглавних слушалица. Побијаним решењем туженог од 28.02.2022. године тужиљи је отказан уговор о раду због учињене повреде радне обавезе, након што је тужени приликом редовног преслушавања разговора који се обављају у предузећу и контроли поштовања уговорних обавеза, у три произвољно изабрана разговора 16.12.2022. године, утврдио да тужиља није поштовала инструкцију послодавца код добијања позива кликом на 9 – обавезно крените у разговор речима: „Изволите, добили сте ..., ја сам оператер или агент тај и тај, број тај, радим ту и ту езотеријску технику, дајте ми те и те податке''. Тужиља се изјаснила на упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду, наводећи да је у свему поступала у складу одредбама уговора о раду, да у решењу о отказу нигде није децидирано наведено на који начин је тужиља прекршила обавезу да обавља професионални, дисциплиновани и одговоран рад, а у односу на одредбу уговора којом је, између осталог, прописано да је запослени дужан да поштује и примењује инструкције о раду послодавца, да у једном од три преслушана разговора није стигла да изговори иснтрукцију, с обзиром да је разговор трајао три секунде, јер је клијенткиња тражила другог оператера у ком случају се према пракси туженог клијент у без речи пребацује на другог оператера, што је утврђено и из исказа саслушаног сведока ВВ, оснивача и директора туженог предузећа. Из исказа тужиље саслушане у својству парничне странке утврђено је да пре e-maila од 28.12.2021. године, у коме је садржано обавештење о томе како треба да се представи клијентима приликом јављања, није била упозната са тим инструкцијама, а да је од момента када је добила инструкције почела је да се јавља клијентима у складу са датом инструкцијом. Тужиља је рођена ... године, била је запослена код туженог 7-8 месеци, нема чланове породице које издржава, нити имовину на своје име и тренутно је незапослена. Из исплатне листе тужиље за фебруар 2022. године утврђено је да је зарада тужиље износила 45.949,27 динара.

На овако утврђено чињенично стање, правилно су нижестпени судови применили материјакно право из одредбе члана 179. став 2. тачка 5. и члана 191. став 5. Закона о раду и поништили решење о отказу уговора о раду и обавезали туженог да тужиљи, уместо враћања на рад, исплати накнаду штете у висини две месечне зараде.

Неосновано се наводима ревиизје оспорава правилна примена материјалног права.

Из утврђеног чињеничног стања, које се у смислу члана 407. ЗПП ревизијом не може побијати, произлази да тужиља није својом кривицом учинила повреду радне обавезе утврђену општим актом, односно уговором о раду која јој је упозорењем и решењем о отазу уговора о раду стављена на терет. Наиме, тужени је тужиљи отказао уговор о раду након што је приликом редовног преслушавања разговора тужиље са клијентима и контроли поштовања уговорних обавеза, у три произвољно изабрана разговора обављена 16.12.2022. године, утврдио да тужиља није поштовала инструкцију послодавца којим речима да отпочне разговор са клијентима код добијања позива. Међутим, тужени је децидирану инструкцију, која је послужила као основ за отказ уговора о раду, са јасно одређеним речима које запослени треба да изговори приликом јављања на телефонски позив клијентима, послао тужиљи e – mailom од 28.12.2021. године, дакле након извршене контроле рада тужиље и утврђења повреде радне обавезе. Самим тим, тужиља пре примљеног e- maila у којем је садржано обавештење о томе како треба да се представи приликом јављања није имала свест да поступа противправно, јер није било никаквих писаних докумената о томе, тим пре што је у у говору о раду само паушално наведено да је обавеза у раду запосленог да се придржава инструкција о раду послодавца. Из навдених разлога, и по оцени Врховног суда, побијано решење о отказу уговора о раду је незаконито, а поледично томе да је тужиљи престао радни однос без правног основа, која није захтевалаа да се врати на рад, правилно су нижестепени судови ценили околности од значаја за досуђење накнаде штете и обавезали туженог да тужиљи исплати две зараде, имајући у виду време које је тужиља провела у радном односу код туженог, године живота тужиље као и чињеницу и нема чланове породице које издржава.

Наводима ревизије тужени понавља наводе истакнуте у жалби. Другостепени суд је у образложењу побијане пресуде оценио све жалбене наводе туженог који су били од значаја за правилну одлуку о изјављеној жалби и за своју одлуку је дао јасне и образложене разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд. Њима се не доводи у сумњу правилност побијане пресуде, због чега ти наводи нису посебно образложени.

На основу изнетог, применом члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Бранка Дражић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић