У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ревизијом се одређено не указује на другу битну повреду одредаба парничног поступка у смислу одредбе члана 407. став 1. тачка 2. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиоци су сувласници на кат. парцели ... КО Петроварадин, по врсти градско грађевинско земљиште, број дела 1 површине 5520 м2 и број дела 2 површине 54 м2. На делу парцеле број 1 уписана култура је виноград 1. класе, а н аделу број 2 јаруга. Тужиља АА је сувласник на овој парцели са уделом од 1/2, а тужиоци ВВ и мал. ББ са уделом од по 1/4. Тужиоци су парцелу наследили од свог правног претходника пок. ДД, а још од 1965. године ова парцела била је уписана на правног претходника тужилаца пок. ДД. Према Плану генералне регулације Мишелука са Рибњаком („Службени лист Града Новог Сада“ број 57/14 и 42/22) и према Плану детаљне регулација Мишелука 3 у Новом Саду („Службени лист Града Новог Сада“ број 60/18), кат. парцела .. КО Петроварадин делом је намењена за јавне површине – регулацију три улице које још нису добиле назив, у укупној површини од 1413 м2, док је осталим делом парцела намењена за породично становање, у површини од 4161 м2. Део парцеле површине 264 м2 планском документацијом је ушао у састав А улице која још није добила назив (КЈНДН) и у природи такође целокупним тим делом представља улицу, односно користи се као јавна саобраћајна површина. Део парцеле у површини од 378 м2 намењен је за улицу означен словом Б, као и део у површини од 771 м2 означен словом В и такође у природи представљају улице. Наведени делови предметне парцеле, као део уличне мреже, повезују делове насељеног места Петроварадин и делимично су опремљени комуналном инфраструктуром – електроенергетском, а саобраћајна површина је изграђена од туцаничког застора. Процењена тржишна вредност предметне парцеле на дан пресуђења износи 19.500,00 динара/м2, што по средњем курсу НБС износи 166 евра/м2, па укупна вредност дела предметне парцеле која је приведена урбанистичкој намени у површини од 1413 м2 износи 27.553.500,00 динара. Тужиоцима, нити њиховим правним претходницима, од стране туженог није исплаћена накнада на име тога што је део њихове имовине предвиђен планском документацијом за јавну намену и у природи постао јавна својина – улица.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да се у овом случају ради о фактичкој експропријацији, пошто је изградњом улица у складу са планским актима промењен карактер земљишта које је у својини тужилаца, преко кога прелази улица, па се више не ради о приватном, већ о јавном добру. У ситуацији када је земљиште приведено намени у складу са планским актом, што је овде случај, корисник земљишта није у могућности да га користи и због тога му припада право на накнаду, па су нижестепени судови туженог обавезали да тужиоцима исплати накнаду у смислу одредбе члана 58. Устава Републике Србије, члана 1. став 1. Протокола уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода и члана 10. Закона о јавној својини.

По оцени Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право.

Право на имовину је једно од основних људских права заштићених уставно- правним нормама и нормама међународних конвенција чији је Република Србија потписник.

Устав Републике Србије, у одредби члана 58. јемчи мирно ужавање својине и других имовинских права стечених на основу закона тако што прописује да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеним на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Законом се може ограничити начин коришћења имовине, а одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других тражбина или казни дозвољено је само у складу са законом.

Протоколом број 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, у члану 1. се гарантује заштита имовине, тако што је прописано да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине, те да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Уставне одредбе и Конвенција указују на обавезу исплате разумне накнаде за одузету имовину, по тржишним ценама у време пресуђења, која је одлукама нижестепених судова и утврђена.

Закон о јавној својини („Службени гласник РС“ број 72/11, 88/13, 105/2014) у одредби члана 10. став 2. прописује да се добрима у општој употреби у јавној својини сматрају оне ствари које су због своје природе намењене коришћењу свих и које су, као такве, одређене законом (јавни путеви, јавне пруге, мост и тунел на јавном путу, прузи или улици, улице, тргови, јавни паркови, гранични прелази итд.). У смислу члана 7. истог закона, добра у општој употреби су у својини Републике Србије, изузев путева другог реда који су у својини аутономне покрајине на чијој се територији налазе, као и изузев некатегорисаних путева, општинских путева и улица (који нису део ауто-пута или државног пута првог и другог реда) и тргова и јавних површина који су у својини јединица локалне самоуправе на чијој се територији налазе.

У конкретном случају, земљиште чији су сувласници тужиоци, делом је ушло у састав улица, које су делимично инфраструктурно опремљене и приведене урбанистичкој намени на основу Плана генералне и Плана детаљне регулације простора у коме се налазе, па им је тако промењена намена, будући да је то земљиште постало добро у општој употреби које може да користи неограничени број људи, а којим управља и које одржава тужени као јединица локалне самоуправе, преко својих органа и јавних предузећа, чији је оснивач тужени. Тако је извршена такозвана фактичка експрорпијација, која настаје када се на земљишту граде путеви, инфраструктурни и други објекти у јавном интересу, и ако не постоји решење о експропријацији земљишта, односно о његовом изузимању из поседа власника. Тужени је обвезник исплате тужиоцима накнаде за на тај начин одузети део парцеле, пошто се делови парцеле користе као улице, добра у општој употреби – јавној својини, а висина накнаде која тужиоцима припада, у смислу одредбе члана 1. Протокола 1 Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода и одредбе члана 58. Устава Републике Србије правилно је одређена према тржишној вредности земљишта које је ушло у састав формираних улица, и то само оног дела који је приведен намени, а према сувласничким уделима тужилаца.

Стога је, насупрот ревизијским наводима, правилно примењено материјално право.

Наводима ревизије туженог указује се и на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, што је без утицаја на одлучивање, имајући у виду да ревизија не може да се изјави због потрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, на основу одредбе члана 407. став 2. Закона о парничном поступку, осим у случају из члана 403. став 2. тог Закона, што овде није случај.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је донета правилном применом одредбе члана 153. став 1. и 154. ЗПП.

Из наведених разлога Врховни суд је применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић