Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио ревизију побијајући је у делу којим је одбијен његов тужбени захтев у погледу одлуке о трошковима поступка због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у границама прописаним чланом 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23), а у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“ бр. 10/23) Врховни суд је оценио да је ревизиј тужиоца дозвољена али да није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 383. ЗПП на коју се заправо указује наводима да другостепени суд није могао без одржавања расправе пред тим судом да смањи износ досуђене накнаде обзиром да је другостепени суд из чињеница које је утврдио првостепени суд а које као правилно утврђене прихватио извео другачији закључак о висини правичне накнаде из члана 200. Закона о облигационим односима на шта је овлашћен одредбом члана 390. тачка 4. ЗПП на којој одредби је и заснована донета побијана одлука.

Према утврђеном чињеничном стању против тужиоца је у периоду од 2007. до 2018. године вођено више кривичних поступака, ближе наведених у образложењу нижестепених одлука, у којима је тужилац осуђиван за извршење разноврсних кривичних дела на казне затвора. Казне на које је осуђиван тужилац спајане су одлукама Кв 181/11 од 03.08.2011. године и Кв 210/18 од 24.01.2019. године. Пресудом Вишег суда у Чачку Кв 210/18 од 24.01.2019. године тужиоцу је изречена јединствена казна затвора од 15 година за дела за која је кажњен пресудом Кв 181/11 од 03.08.2011. године, К 62/10 од 26.07.2013. године, К 660/10 од 16.05.2014. године и К 222/16 од 04.09.2017. године. Ову јединствену казну тужилац је издржао 06.05.2011. године због чега је неосновано лишен слободе у укупном трајању од 1.085 дана и то у периоду од 31.03.2016. до 05.10.2017. године, у периоду од 05.10.2017. до 16.03.2018. године и у периоду од 16.03.2018. године до 20.03.2019. године. Тужилац је током кривичног поступка који је против њега вођен указивао на законско право да му се изрекне јединствена казна затвора али то није уважавано што је на њега негативно утицало. Током извршења мере притвора и издржавање казне у КПЗ Ниш и КПЗ Београд тужилац је имао психичке проблеме и проблеме са притиском због чега је користио лекове за смирење. Притварање је тешко поднео због лоших хигијенских услова као и чињенице да највећи део времена био на мери усамљења када је имао право само на сат времена шетње. Због притварања изгубио је и подршку пријатеља, а његова емотивна партнерка је окончала емотивну везу у којој је са њим била пре притварања.

Полазећи од овако утврђених чињеница првостепени суд је закључио да је тужена одговорна за штету коју је претрпео тужилац сходно одредби члана 584. став 1. тачка 4 Законика о кривичном поступку па је оцењујући све објективне и субјективне околности применом одредбе члана 200. став 1. Закона о облигационим односима сматрао да је правична новчана накнада штете за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа, слободе и права личности које је претрпео тужилац због неосноване осуде износ од 6.411.600,00 динара.

Другостепени суд је, налазећи да је правилан закључак првостепеног суда о одговорности тужене за насталу штету тужиоцу због погрешне примене материјалног права из члана 200. Закона о облигационим односима преиначио првостепену пресуду у усвајајућем делу имајући у виду све околности конкретног случаја и закључио да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете припада износ од 4.000.000,00 динара као износ правичне новчане накнаде примерене околностима конкретног случаја и представља одговарајућу моралну сатисфакцију за претрпљене душевне болове услед неосноване осуде док је у преосталом досуђеном износу од 2.411.600,00 динара одбио тужбени захтев као неоснован на основу члана 200. став 2. Закона о облигационим односима јер би та накнада погодовала тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.

По оцени Врховног суда правно становиште другостепеног суда је правилно.

Накнада нематеријалне штете као облик отклањања штетне последице састоји се у исплати суме новца као сатисфакције за претрпљену нематеријалну штету, с обзиром да реституција по природи ствари није могућа, да би се код оштећеног успоставила психичка и емотивна равнотежа која је постојала пре штетног догађаја у мери која је то могућа. При томе она не сме бити циљ већ мора бити средство за ублажавање претпрљене нематеријалне штете и не сме погодовати тежњама које нису спојиве са њеном природом и сврхом. Утврђено чињенично стање оправдава досуђивање правичне новчане накнаде за тражену нематеријалну штету применом члана 200. Закона о облигационим односима. Оценом свих штетних последица проистеклих из неосноване осуде тужиоца, као и свих околности конкретног случаја (став 1. овог члана) које су од утицаја на одмеравање висине правичне накнаде а то је природа и тежина кривичних дела која су тужиоцу стављена на терет и за која је правноснажно осуђен, време проведено у притвору, његове личне и породичне прилике, последице лишења слободе на здравствено стање, однос пријатеља и околине према њему после притварања као и то да је трпео душевне болове изазване лишењем слободе и тешкоћу у поновном успостављању радног односа, Врховни суд сматра да је правилно другостепени суд проценио да правична новчана накнада нематеријалне штете износи 4.000.000,00 динара применом члана 200. Закона о облигационим односима. По оцени Врховног суда правилно је другостепени суд применио став 2. наведене законске одредбе којом је прописано да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете као и о висини њене накнаде суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. Зато су неосновани наводи ревизије да је другостепени суд прениско одмерио правичну новчану накнаду за душевне болове због неоснованог лишења слободе. Наиме на висину накнаде за овај вид нематеријалне штете утичу и врста кривичних дела које је тужилац осуђен, животно доба лица које је неосновано лишено слободе и његово породично стање, занимање, ранији живот, омаловажавање и неприхватање у месту пребивалишта, средини у којој се креће и друге околности које је све ценио другостепени суд приликом одлучивања о висини правичне накнаде прописане чланом 200. Закона о облигационим односима, па су супротни наводи ревизије неосновани.

Правилна је и одлука о трошковима поступка имајући у виду успех тужиоца у поступку.

Са свега изнетог на основу члана 414. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић