Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужени је доставио одговор на ревизију. Трошкове је тражио.

Врховни суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23-други закон) – у даљем тексту ЗПП и утврдио да је ревизија тужиље основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у спорном периоду била у радном односу код туженог, на пословима ..., на неодређено време. Приликом заснивања радног односа код туженог као место пребивалишта пријавила је ..., а по промени пребивалишта адресу у Београду, те је тужени, у складу са наведеном променом, а према Споразуму о исплати накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада бр. 25388 од 10.10.2011. године и Одлуци о накнади трошкова за долазак и одлазак са рада запослених у КЦС бр. 2661 од 13.02.2015. године, исплаћивао трошкове превоза у висини цене месечне претплатне карте јавног градског превоза на територији Београда. У спорном периоду тужиља је фактички становала у ..., о чему је обавестила послодавца, тако што је наведену адресу, по захтеву туженог, унела у образац у коме су запослени исказивали своје трошкове за долазак и одлазак са рада, наводећи да као средство превоза користи „...“ и линију ЈГСП бр. ... . Наведену изјаву тужиља је дала 28.07.2014. године, пре ступања на снагу новелираних одредби Закона о раду, што је потврђено из оригинала изјаве 18 запослених у ... амбуланти Ургентног центра, која је код туженог заведена под бројем ... и примљена 23.12.2018. године, а у којој су наведени запослени, између њих и тужиља, под редним бројем ..., дали податке о адреси становања и врсти превоза који користе на дан 28.07.2014. године. Утврђено је и да се тужиља више пута обраћала туженом ради остваривања права на тражене трошкове превоза. Висина траженог потраживања утврђена је из налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужени био дужан да тужиљи исплаћује стварне трошкове за долазак и одлазак са рада, јер је тужиља благовремено, у складу са процедуром коју прописује општи акт туженог, пре ступања на снагу новелираних одредаба Закона о раду, истог обвестила о свом месту становања и трошковима које има за долазак и одлазак са рада. Са наведеног, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиље, оценивши да у конкретном случају постоји одговорност туженог за штету коју тужиља трпи због мање исплаћене накнаде трошкова превоза.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље, оценивши да тужиља нема право на накнаду тражених трошкова, с обзиром да је у конкретном случају терет доказивања чињеница на тужиљи, а тужиља није доказала да је, у складу са општим актом туженог, туженог обавестила о промени пребивалишта, која је према подацима у личној карти извршена у 2018. години.

Врховни суд налази да тужиља основано ревизијом указује да је побијана пресуда донета на основу погрешне примене материјалног права.

Одредбом члана 118. став 1. тачка 1) Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/06), прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за долазак и одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз.

У „Службеном гласнику РС“ број 75/14 од 21.07.2014. године, објављена је измена члана 118. Закона о раду, која је ступила на снагу осмог дана од дана објављивања и која је интегрисана у текст прописа. Према новелираној одредби члана 118. Закона о раду, запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, и то: 1) за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз; 2) за време проведено на службеном путу у земљи; 3) за време проведено на службеном путу у иностранству; 4) смештаја и исхране за рад и боравак на терену, ако послодавац није запосленом обезбедио смештај и исхрану без накнаде; 5) за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин; 6) за регрес за коришћење годишњег одмора (став 1.). Висина трошкова из става 1. тачка 5) овог члана мора бити изражена у новцу (став 2). Промена места становања запосленог након закључења уговора о раду, не може да утиче на увећање трошкова превоза које је послодавац дужан да накнади запосленом у тренутку закључења уговора о раду, без сагласности послодавца (став 3).

По оцени Врховног суда, погрешан је закључак другостепеног суда да тужиља нема право на накнаду наведених трошкова, јер није доказала да је обавестила туженог о промени пребивалишта. Ово стога што из изјаве запослених у ... амбуланти од 23.12.2018. године произлази да су исти запослени 2014. године, укључујући и тужиљу, туженом предали списак са подацима о адресама становања и врсти превоза који користе за долазак и одлазак са рада (на дана 28.07.2014. године), који је изгубљен. Како је право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада условљен једино стварним и оправданим трошковима то је по оцени Врховног суда, тужени у обавези да тужиљи исте накнади, у висини утврђеној вештачењем.

Како је другостепени суд због погрешне примене материјалног права одбио тужбени захтев којим је тужиља тражила да се обавеже тужени да јој исплати наведену накнаду, Врховни суд је на основу члана 416. став 1. ЗПП, преиначио другостепену пресуду, тако што је одбио жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду. Туженом не припада право на трошкове првостепеног и другостепеног парничног поступка, имајући у виду да он у поступку није успео.

Тужиља је успела у поступку по ревизији, па је тужени дужан да јој накнади трошкове тог поступка на основу члана 153. став 1, члана 154. и члана 163. став 2. ЗПП. Трошкови признати тужиљи представљају издатке које је имала за ангажовање пуномоћника из реда адвоката за састав ревизије у износу од 18.000,00 динара, а применом важеће Адвокатске тарифе. Трошкови судских такси тужиљи нису признати, јер захтев за накнаду тих трошкова није опредељен.

Са изнетог одлучено је као у ставу другом изреке, а на основу одредбе члана 165. ЗПП.

Како трошкови одговора на ревизију нису нужни трошкови, Врховни суд је одбио захтев туженог за накнаду тих трошкова, одлучивши као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Јелена Ивановић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић