Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. ЗПП ради уједначавања судске праксе.

Према члану 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20, 10/23 – др закон), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног суда, услови за примену института изузетно дозвољене ревизије у конкретном случају нису испуњени. Имајући у виду врсту спора и садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге које су нижестепени судови дали за своје одлуке, у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања у циљу уједначавања судске праксе јер је образложење нижестепених пресуда у складу са постојећом судском праксом у тумачењу и примени материјалног права у случају фактичке експропријације земљишта које је јавна саобраћајница и као таква добро у општој употреби јер је користи неограничен број лица за пешачки и аутомобилски саобраћај, која је одлуком и средствима туженог асфалтирана и опремљена елетро и водоводном мрежом и одлуком надлежног органа истој додељен назив улице. У случају фактичке експропријације земљишта, власницима припада накнада у висини тржишне вредности за изузето земљиште и овакво одлучивање је у складу са постојећом судском праксом ревизијског суда, а тужени није доказао постојање различитих одлука и супротно пресуђење у истој или сличној чињеничној и правној ситуацији. Из изнетих разлога, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. У конкретном случају тужиоци немају својство јединствених супарничара у смислу члана 210. ЗПП, већ су обични супарничари, из којих разлога је за оцену дозвољености ревизије меродавна вредност предмета спора побијаног дела у односу на захтев сваког тужиоца понаособ.

Тужба ради исплате новчаног потраживања поднета је 21.12.2018. године, а вредност побијаног дела у спору туженог са тужиљом АА, износи 1.254.660,00 динара, а у спору са тужиљама ББ и ВВ, по 312.660,00 динара.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору у коме вредност предмета спора побијаног дела за сваку тужиља понаособ не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић