
Република Србија
ВРХОВНИ СУД СРБИЈЕ
Рев 428/06
19.04.2006. година
Београд
У ИМЕ НАРОДА
Врховни суд Србије у Београду, у већу састављеном од судија: Војимира Цвијовића, председника већа, Јованке Кажић, Браниславе Апостоловић, Миломира Николића и Јасминке Станојевића, чланова већа, у парници тужилаца АА и ББ, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије, коју по овлашћењу Републичког јавног правобранилаштва оделења у Краљеву, заступа Општински јавни правобранилац општине Врњачка Бања и тужене Општине Врњачка Бања, коју заступа БВ, Општински јавни прабовранилац, ради предаје непокретности, одлучујући о ревизији тужилаца изјављеној против пресуде Окружног суда у Краљеву, Гж. број 521/05 од 15.09.2005. године, у седници одржаној дана 19.04.2006. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужилаца изјављена против пресуде Окружног суда у Краљеву, Гж. број 521/05 од 15.09.2005. године.
О б р а з л о ж е њ е
Делимичном пресудом Општинског суда у Врњачкој Бањи П.број 571/02 од 08.12.2004. године одбијен је тужбени захтев тужилаца којим су тражили да суд обавеже тужене да тужиоцима предају у искључиви посед и својину непокретност коју чине кућа изграђена на кат. парцели аа, бб и вв све КО ВВ, а која се непокретност налази у улици ГГ.
Одлучујући о жалби тужилаца, Окружни суд у Краљеву је пресудом Гж. број 521/05 од 15.09.2005. године одбио жалбу као неосновану и првостепену делимичну пресуду потврдио.
Против наведене пресуде Окружног суда у Краљеву тужиоци су благовремено изјавили ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.
Испитујући правилност побијане пресуде у оквиру овлашћења из члана 386. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија тужилаца није основана.
У проведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 354.став 2. тачка 11. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, а на коју се и у ревизији указује, јер је чланом 100. ЗПП, прописано да ако је пуномоћнику дато овлашћење да може вршити све радње у поступку, а странка умре, пуномоћник је овлашћен да даље предузима радње у поступку, али наследник може опозвати пуномоћје. Поднеском од 06.12.2004. године пуномоћници тужилаца су предложили да се расправа одложи или одржи у њиховом одсуству.
Према утврђеном чињеничном стању, правноснажном и извршном пресудом Вишег суда у Панчеву К.број 17/84 од 22.10.1984. године тужилац ББ оглашен је кривим и осуђен на казну затвора у трајању од 14 година због кривичног дела пљачке, којом пресудом му је изречена и казна конфискације имовине. Извршење на конфискованој имовини спроведено је 04.12.1987. године, па су непокретности у искључивој својини тужиоца предате туженој општини на коришћење и располагање. Спорна непокретност отуђена је уговором уз накнаду, а на основу закључка извршног одбора Скупштине општине Врњачка Бања од 05.07.1988. године.
На основу овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили тужбени захтев тужилаца којим су тражили да им тужени предају у искључиви посед и својину непокретност ближе означену у изреци првостепене пресуде, као неоснован.
Код утврђеног да је предметна непокретност конфискована на основу правноснажне кривичне пресуде, јер је иста прибављена у време извршења кривичног дела за које дело је и осуђен, тужилац ББ није активно легитимисан да тражи предају непокретности која је предмет изречене мере конфискације по правноснажној кривичној пресуди.
Према члану 37. Закона о основама својинско-правних односа власник може тужбом захтевати од држаоца повраћај индивидуално одређене ствари. Власник мора доказати да на ствар чији повраћај тражи има право својине, као и да се ствар налази у фактичкој власти туженог.
Имајући у виду да је предметна непокретност предата на коришћење и располагање општини, а не Републици Србији, те да је општина исту отуђила уговором уз накнаду, правилан је закључак нижестепених судова да наведена непокретност није у државини тужених. Како се ствар чија се предаја тужбом тражи не налази у фактичкој власти ни једног од туженог то је правилно одбијен тужбени захтев као неоснован за предају непокретности.
Без утицаја је указивање у ревизији да је пресудом на основу признања Општинског суда у Панчеву П. број 2024/04 од 24.03.2005. године утврђено да су законски наследници покојне АА власници ове непокретности, јер је ова пресуда донета између њених наследника. Признање права својине наследницима, сада пок.АА од стране других наследника у поступку има утицаја на однос између странака које су учествовале у поступку у коме је донета пресуда на основу признања али нема дејства против тужених Републике Србије и Општине Врњачка Бања, странака у овом поступку.
Навод ревизије да општина Врњачка Бања није уписана у земљишним књигама као власник на конфискованој имовини, није од утицаје, јер је ова имовина прешла у друштвену својину на основу судске одлуке, па је у конкретном случају ова непокретност постала власништво општине по самој одлуци суда којом је изречена казна конфискације имовине. Међутим, независно од ове околности тужбени захтев за предају непокретности је неоснован због чињенице да тужени у овом поступку се не налазе у фактичкој власти ствари чија се предаја тражи. Наведена чињеница би била од значаја да су тужиоци тражили утврђење права својине на непокретности која је предмет захтева за предају. Да се ствар налази у фактичкој власти туженог суд би у поступку био дужан да расправи чињенице од којих зависи право тужилаца на ствари чију предају траже, али како из утврђених чињеница у поступку, које се ревизијом не могу побијати, произилази закључак нижестепених судова да непокретност није у фактичкој власти тужених, то за одлуку о тужбеном захтеву није требало ни као о претходном питању одлучивати о праву тужилаца у односу на ствар која је предмет тужбеног захтева.
Са изнетих разлога, одлучено је као у изреци на основу члана 393. у вези члана 491. став 4. ЗПП, ("Службени гласник РС" број 125/04).
Председник већа-судија,
Војимир Цвијовић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Мирјана Војводић
дљ.