Пресудом Вишег суда у Чачку Гж 793/24 од 16.09.2024. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у ставу првом и трећем изреке. Ставом другим изреке укинуто је решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу петом изреке првостепене пресуде и списи предмета у овом делу враћени првостепеном суду на поновно одлучивање.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, применом члана 404. ЗПП.

Предмет тражене правне заштите је захтев тужиoцa за накнаду стварне штете проузроковане неправилним радом тужене због пада вредности возила услед неадекватног држања у периоду у ком је привремено одузето у предистражном поступку, дуготрајног задржавања и шлепања возила. По оцени Врховног суда, у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији применом члана 404. ЗПП, јер нема разлога који указују на потребу размотрања правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана ради уједначавања судске праксе нити новог тумачења права. Образложење побијане одлуке о усвајању тужбеног захтева, не одступа од постојеће судском праксе и владајућих правних схватања у тумачењу и примени материјалног права - Закона о облигационим односима, као релевантног за пресуђење ове правне ствари, Осим тога, ревизија је усмерена на разрешење чињеничног питања конкретног спора, јер се указивањем у ревизији на питање постојања одговорности тужене, заправо оспорава утврђено чињенично стање, што није разлог за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној.

Из наведених разлога, применом чланова 404. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5, у вези члана 479. став 6. ЗПП, Врховни суд је оценио да је ревизија недозвољена.

Чланом 468. став 1. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу који не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, док је ставом 4. истог члана прописано да се као спорови мале вредности сматрају и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази износ из става 1. овог члана. Против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена, јер је тако прописано чланом 479. став 6. истог закона.

Тужба ради накнаде штете поднета је 21.02.2023. године. Вредност предмета спора је 332.157,00 динара.

Побијаном другостепеном пресудом одлучено је у спору мале вредности, јер вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан преиначења тужбе, из чега следи да ревизија није дозвољена, на основу члана 479. став 6. ЗПП.

Из изложених разлога, Врховни суд је одлуку као у ставу другом изреке донео применом члана 413. ЗПП.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић