У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је бивша снаха тужених и била је у браку са ДД, сином тужених, из ког брака имају једно малолетно дете. До 07.01.2024. године тужиља и син тужених су живели у породичној кући тужених, када је тужиља напустила кућу са дететом и отишла да живи код својих родитеља и од тада није у контакту са туженима. У периоду од 01.06.2024. године па до 06.08.2024. године тужиља и ДД су наставили брачну заједницу у изнајмљеном стану, када је последњи пут иста прекинута и сада не живе заједно. Између тужиље и сина тужених је у току заједнице живота дошло до поремећаја брачних односа, због чега је тужиља напустила породичну кућу тужених 07.01.2024. године. У брачној заједници су биле присутне вербалне расправе, нетрпељивости и неслагање око васпитања малолетног детета и перманентно родитељско уплитање у новонасталу породицу тужиље са сином тужених, нарочито ДД мајке, тужене ГГ, која је често изазивала сукобе са тужиљом, гасила бојлер за купатило, због чега тужиља са дететом није могла да се окупа, те када ДД није био присутан није дозвољавала тужиљи да борави у кухињи и сл. Први проблеми у комуникацији тужиље и тужених настали су у тренутку када је тужиља остала у другом стању. Дана 07.01.2024. године, а по претходном телефонском разговору са својим бившим супругом ДД који је тада био на послу тужиља је решила да напусти заједницу, узела је своје дете које је тада имало ... месеца, спаковала ствари и позвала своје родитеље да дођу по њу уз образложење да одлази из заједнице. Међутим, тужени ББ, када је приметио да тужиља напушта брачну заједницу, својом руком је спречио тужиљу да са малолетним дететом изађе из собе, на тај начин што је руку поставио на шток врата са намером коју је изразио и својим речима да тужиљу неће пустити док ДД не стигне, како би са њим решила проблем око напуштања заједнице. Такође, разбацао је њене ствари из торбе коју је понела са собом, јер је наводно проверавао шта све жели да изнесе из куће. Када је покушала да изађе из куће, тужени ББ је повукао за рукав, исцепао јакну, након чега су пристигли родитељи тужиље, као и њен брат, након чега је настала препирка између тужених и родитеља тужиље који су покушавали да смире ситуацију. Међутим, након тога тужиља је позвала полицију, будући да је тужена свекрва запретила и рекла: „Убићу те и нећу одговарати за то“. Нижестепени судови даље утврђују да је након описаног догађаја, а по позиву тужиље изашла полиција на лице места када су несугласице и чарке између парничних странака престале, па су се договорили са свекрвом, односно туженом ГГ, да се дете преда тужиљи, да не би сви ишли у полицију како би тамо предавали дете. Од момемнта изласка полиције на лице места није било више аката и радњи који би представљали насиље или противправно понашање, те се утврђује да када је полиција возила тужиљу у станицу, да је она изјавила да жели да подносе кривичну пријаву, али да је касније одустала. Према налазу у мишљењу Центра за социјални рад ... од 06.02.2024. године у конкретном случају нема битних елемената насиља од стране тужених према тужиљи, већ да су присутне вербалне расправе, нетрпељивост и неслагања око васпитања малолетног детета и обострано родитељско уплитање у новонасталу подорицу тужиље са сином тужених, па према мишљењу тог органа старатељства у оваквој ситуацији поремећених породичних односа примећени су темељни проблеми везани за недостатак међусобног разумевања, неефикасне комуникације и несугласице.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови закључују да је изречена мера заштите од насиља у породици неопходна како би се тужени објективно спречили у даљем узнемиравању тужиље и како би се тужиљи обезбедио неопходан мир и спокојство за одређени временски период, будући да иста осећа узнемирење и страх од тужених, а све из превентивних разлога ради спречавања будућег узнемиравања и насиља и обезбеђења спокојства и безбедности жртве у конкретном случају.

По оцени Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјлано право.

Чланом 197. став 1. Породичног закона прописано је да насиље у породици у смислу овог закона јесте понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље и спокојство другог члана породице. Према члану 197. став 2. тачка 6. под насиљем у породици у смислу става 1. овог члана сматра се нарочито и вређање као и свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање. Према члану 197. став 3. тачка 3. у члановима породице у смислу става 1. овог члана сматрају се лица која живе или су живела у истом породичном домаћинству. Чланом 198. Породичног закона прописано је да против члана породице који врши насиље суд може одредити једно или више мера заштите од насиља у породици, којим се привремено забрањује или ограничава одржавање личних односа са другим чланом породице. Према ставу 2. тачка 5. цитираног прописа као мера заштите од насиља у породици је и забрана даљег узнемиравања члана породице.

Правилно су нижестепени судови оценили да описано понашање тужених према тужиљи одступа од уобичајеног нормалног понашања који би требало да постоји у односима између чланова породичне заједнице, као и да је изрицање изречене мере неопходно како би се жртви насиља пружила заштита и обезбедио мир и спокојство за одређени период, због чега изречена заштитна мера представља одговарајућу меру заштите од насиља према утврђеној врсти и обиму насиља које се догодило.

Породично насиље је и понашање које се испољава кроз континуирану употребу силе, претње или злоупотребе поверења у односима чланова породице.

Наводима ревизије тужених не доводи се у питање правилност побијане одлуке. У току поступка изведени су сви потребни докази ради утврђења чињеничног стања. Одређени докази су прикупљени од органа унутрашњих послова, као и од Центра за социјални рад који је суд правилно ценио. Насиље у породици манифестовано кроз вређање, као и безобзирно и злонамерно понашање су појмови који представљају правне стандарде, који се тумаче по објективно-субјективним критеријумима, а што значи да се имају у виду како просечни човек и просечна људска осетљивост у међусобној комуникацији тако и индивидуални каратеристике (пол, старост, искуство, сензитивност, здравствено стање итд-9), члана породице према коме је уперено вређање или дрско, безобзирно и злонамерно понашање, што су нижестепени судови правилно оценили.

Сходно изнетом, а на основу члана 414. став 1 Закона о парничном поступку одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Татјана Матковић Стефановић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић