Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио посебну ревизију, због погрешне примене материјалног права у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужиља је благовремено поднела одговор на ревизију.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/2011 ... 10/2023 – други закон), Врховни суд је оценио да су испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији туженог, ради уједначавања судске праксе, због чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Наиме, предметни тужбени захтев за накнаду штете се односи на трошкове из извршног поступка, а у којима је одлучено у том поступку, због чега се у овом парничном поступку тужбеним захтевом за накнаду штете не може остварити право на накнаду трошкова из другог судског поступка.

Испитујући правилност побијане пресуде на основу члана 408. ЗПП, Врховни суд је оценио да је ревизија туженог основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности на основу члана 408. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је, као извршни поверилац, поднела туженом јавном извршитељу предлог за извршење на основу извршне исправе-правноснажне и извршне пресуде Основног суда у Панчеву Прр1 73/2021 од 11.03.2022. године, против извршног дужника Републике Србије-Високи савет судства, Привредни суд у Панчеву у предмету Ии 128/22. Одлучујући о наведеном предлогу, тужени је 14.09.2022. године донео решење о извршењу Ии 128/22, којим је одредио извршење против извршног дужника пленидбом новчаних средства извршног дужника и преносом ових средстава извршном повериоцу преко наменског рачуна јавног извршитеља. Против наведеног решења туженог, тужиља је као извршни поверилац поднела приговор, који је решењем Основног суда у Панчеву ИПВ (И) 139/22 од 20.10.2022. године, одбијен као неоснован и потврђено наведено решење јавног извршитеља од 14.09.2022. године. Решењем о трошковима поступка ИИ 128/22 од 22.05.2023. године, утврђено је да трошкови настали пред јавним извршитељем у поступку који се водио ради одлучивања о приговору извршног повериоца и достављања одлуке о приговору странкама 3.824,18 динара, па је извршни поверилац у обавези да их уплати на рачун јавног извршитеља. Против овог решења о трошковима поступка тужиља, као извршни поверилац, је изјавила приговор 26.05.2023. године, потражујући накнаду на име састава истог износ од 12.000,00 динара. Основни суд у Панчеву је решењем ИПВ (И) 94/23 од 13.06.2023. године, усвојио приговор и укинуо решење јавног извршитеља ИИ 128/22 од 22.05.2023. године и одбио захтев извршног повериоца за накнаду трошкова поступка. У односу на одлуку о трошковима поступка, првостепени суд је навео да повериоцу није досудио трошак на име састава приговора, јер се ради о пратећим трошковима, који се не могу приписати извршном дужнику, с обзиром на то да исти није својим понашањем издејствовао овај трошак и да се не ради о трошку у вези са спровођењем извршења. Тужиља је за састав приговора од 26.05.2023. године, ангажовала пуномоћника и 29.08.2023. године, на име трошкова за састав овог правног лека на рачун пуномоћника уплатила износ од 18.000,00 динара.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио приговор пресуђене ствари, јер не постоји идентитет странака у овом поступку, у односу на поступак ИИ 128/22, који је вођен пред јавним извршитељем, као и да се ради о различитим правним основима, будући да се у овом поступку потражује накнада штете од јавног извршитеља у вези са трошковима које је тужиља, као извршни поверилац, имала поводом наведеног поступка извршења и обавезао туженог да исплати тужиљи, на име накнаде штете, износ од 18.000,00 динара, са законском затезном каматом од 16.01.2024. године до исплате на основу члана 154. и 158. Закона о облигационим односима, с обзиром на то да су кривицом туженог неосновано утврђени наведени трошкови тужиље као извршног повериоца, имајући у виду да је тужиља имала издатке за изјављивање приговора у извршном поступку, а за који јој је била неопходна стручна помоћ од стране адвоката.

Другостепени суд је одбио жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду, уз закључак да је на утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право, када је обавезао туженог да накнади тужиљи штету и одредио њену висину, прихватајући разлоге првостепеног суда да су кривицом туженог неосновано утврђени трошкови тужиље као извршног повериоца и да је тужиља имала издатке за сачињавање приговора у извршном поступку.

Основани су наводи ревизије којима се указује на погрешну примену материјалног права, а на који ревизијски разлог овај суд пази и по службеној дужности, због чега су преиначене другостепена и првостепена пресуда у ставу другом и ставу трећем изреке и одбијен, као неоснован, тужбени захтев тужиље.

Наиме, Основни суд у Панчеву је одлучујући о приговору тужиље као извршног повериоца, а на име чијег састава од стране пуномоћника из реда адвоката у овој парници потражује накнаду штете, усвојио приговор и укинуо решење јавног извршитеља ИИ 128/22 од 22.05.2023. године и одбио захтев тужиље као извршног повериоца за накнаду трошкова поступка, зато што се ради о пратећим трошковима који се не могу приписати извршном дужнику, јер није својим понашањем издејствовао овај трошак, као и да се не ради о трошковима у вези са спровођењем извршења.

Према томе, како је у захтеву тужиље као извршног повериоца на име састава приговора правноснажно одлучено тако што је одбијен захтев тужиље као извршног повериоца за накнаду трошкова поступка (у извршном поступку), то тужиља не може остварити право на накнаду тих трошкова у парничном поступку против туженог на основу члана 154. и 158. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“ бр. 29/78...57/79, „Службени лист СРЈ“ број 31/93 и „Службени гласник РС“ број 18/20). Такође, тужиља није доказала да је штета нанета намерно, а тужени не може да одговара за мишљење изражено у наведеном решењу о трошковима поступка.

Како је одбијен тужбени захтев тужиље, то је одбијен и захтев тужиље за накнаду трошкова поступка према успеху у спору у смислу члана 153. ЗПП.

Тужени је успео у ревизијском поступку па му на основу члана 153. став 1, 154. и 163. став 2. ЗПП припадају тражени и опредељени трошкови поступка према оствареном успеху у спору, и то на име састава жалбе и ревизије од стране пуномоћника из реда адвоката у износу од по 18.000,00 динара и таксе на жалбу и пресуду о жалби у износу од по 2.620,00 динара, све у укупном износу од 41.240,00 динара, применом Тарифе о наградама и накнада трошкова за рад адвоката и Тарифног броја 1. став 1. тачка 2. Таксене тарифе и закона о судским таксама.

Трошкови на име одговора на ревизију нису били потребни ради вођења парнице сходно одредби члана 154. став 1. ЗПП, због чега је одбијен захтев тужиље за накнаду трошкова на име одговора на ревизију.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу одредби члана 416. став 1. и 165. став 2. ЗПП, одлучио као у ставовима другом, трећем и четвртом изреке.

Председник већа – судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић