
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 472/2020
21.05.2020. година
Београд
Врховни касациони суд у већу састављеном од судија Звездане Лутовац, председника већа, Јелене Боровац, Драгане Маринковић, Татјане Миљуш и Татјане Матковић Стефановић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ... кога заступа пуномоћник Лабуд Ражнатовић, адвокат из ..., против тужене Контроле летења Србије и Црне Горе „СМАТСА“ доо Београд, као правног следбеника Агенције за контролу летења Србије и Црне Горе доо Београд, коју заступа пуномоћник Немања Васиљевић адвокат из ..., ради заштите од злостављања на раду, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2266/19 од 19.09.2019. године, у седници одржаној 21.05.2020. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужиоца, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2266/19 од 19.09.2019. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиоца, изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2266/19 од 19.09.2019. године.
ОДБИЈА СЕ захтев туженог за накнаду трошкова одговора на ревизију.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Вишег суда у Београду П1 150/18 од 18.04.2019. године, ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца против туженог, као правног следбеника Агенције за контролу летења Србије и Црне Горе ДОО Београд, којим је тражио да се утврди да је претрпео злостављање на раду од стране одговорних лица ББ и ВВ, на тај начин што су му се обраћали уз вику, претњу, омаловажавали њега и његов рад и застрашивали га, те да се забрани вршење понашања које представља злостављање на раду, што је тужени дужан признати и обезбедити извршење наведене забране за убудуће, као и да се обавеже тужени да тужиоцу накнади нематеријалну штету због злостављања на раду у износу од 300.000 динара, те да се нареди туженом да објави пресуду у листу „...“ на трошак туженог, а одбија се и захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка. Ставом другим изреке обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове поступка у износу од 153.400 динара.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2266/19 од 19.09.2019. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена првостепена пресуда.
Тужени је дао одговор на ревизију и тражио трошкове на име састава одговора на ревизију.
Према члану 404. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11 ... 87/18) који се примењује на основу члана 506. став 2. тог закона, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење правна (посебна ревизија). Према ставу два истог члана о дозвољености и основаности ревизије из става један овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.
По оцени Врховног касационог суда, услови за примену института изузетно дозвољене ревизије из члана 404. став 1. ЗПП, у конкретном случају нису испуњени. Правноснажном пресудом одлучено је о захтеву тужиоца у спору за остваривање судске заштите због злостављања на раду, утврђењем да је претрпео злостављање, забрану вршења понашања које представља злостављање, забрану злостављања за убудуће, као и накнаду нематеријалне штете и објављивање пресуде у јавном гласилу. Узимајући у обзир врсту спора и садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге које су нижестепени судови дали за своје одлуке, Врховни касациони суд је оценио да у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, јер правилна примена материјалног права у споровима са захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања. Ревизијом тужиоца се заправо напада оцена доказа и утврђено чињенично стање, што у поступку по ревизији није дозвољено на основу члана 407. став 2. ЗПП. Неосновано се ревизијом указује на другачије одлуке судова, јер постојање другачије одлуке не указује нужно и на другачији правни став, због чега не постоји ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.
Како на основу изнетог произилази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност изјављене ревизије на основу члана 410. став 2. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија недозвољена.
Спор због злостављања на раду или у вези са радом јесте радни спор (члан 29. став 4. Закона о спречавању злостављања на раду). Због тога се на њега примењују одредбе о дозвољености ревизије из члана 441. ЗПП, јер Законом о спречавању злостављања на раду нису предвиђена посебна правила о дозвољености ревизије. Наведеном одредбом члана 441. ЗПП, прописано је да је ревизија дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа.
По члану 403. став 3. истог закона, ревизија је дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијаног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Пошто је у овом случају у питању спор због злостављања на раду, а не спор о заснивању, постојању и престанку радног односа, а вредност побијаног дела правноснажне пресуде је испод прописаног законског лимита за изјављивање ревизије, то ревизија није дозвољена.
На основу члана 413. ЗПП одлучено је као у ставу другом изреке.
Захтев туженог за накнаду трошкова на име састава одговора на ревизију је одбијен на основу члана 154. став 1. ЗПП, јер се не ради о трошковима потребним за вођење ове парнице.
Председник већа – судија
Звездана Лутовац, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић