Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 56/2019 од 30.08.2019. године, ставом 1. изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1 881/15 од 04.10.2018. године у делу става 2. изреке, којим је утврђено да је тужиља засновала радни однос на неодређено време код туженог почев од 01.10.2014. године и којим је обавезан тужени да тужиљу врати на рад, док је у преосталом делу става 2. изреке преиначена пресуда Првог основног суда у Београду П1 881/15 од 04.10.2018. године и тужбени захтев тужиље одбијен. Ставом 2. изреке, преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду П1 881/15 од 04.10.2018. године у ставу 1. изреке, па је одбијен тужбени захтев тужиље да се утврди као ништаво решење о престанку радног односа на одређено време туженог број 14-30/9 од 30.09.2014. године. Ставом 3. изреке, укинута је пресуда Првог основног суда у Београду П1 881/15 од 04.10.2018. године у ставовима 3, 4, 5, 6. и 7. изреке и у том делу предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

Против правноснажне другостепене пресуде тужени је благовремено изјавио ревизију из свих законом предвиђених разлога.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 72/11... 87/18) Врховни касациони суд је нашао да је ревизија туженог основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју овај суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на одређено време од три месеца у периоду од 16.06.2014. до 30.09.2014. године по основу уговора о раду број 0/2014 од 16.06.2014. године на пословима ..., којим је уговорена месечна бруто зарада у износу од 29.780,03 динара. Након истека времена на које је закључен наведени уговор о раду, тужиљи је престао радни однос оспореним решењем о отказу уговора о раду број 14-30/9 од 30.09.2014. године. Након тога, тужиља наставља да ради код туженог без закључивања уговора о раду. После подношења тужбе тужени се обраћао тужиљи с позивом за повратак на рад без достављања писменог примерка уговора о раду за радно место ... које је послове тужиља обављала до 26.01.2015. године када је тужиља престала да обавља рад за туженог.

У овој парници тужиља тражи да се утврди да је апсолутно ништаво решење о престанку радног односа од 30.09.2014. године као и да се утврди да је тужиља по основу уговора о раду засновала радни однос на неодређено време, те да се тужени обавеже да је врати на послове ... . Такође је тражила и да јој тужени исплати припадајуће зараде и доприносе на исте почев од децембра 2016. године до враћања на рад. Првостепени суд налази да је основан тужбени захтев да је решење о престанку радног односа апсолутно ништаво, као и да је тужиља засновала радни однос на неодређено време те да је тужени дужан да је врати на послове, док у делу потраживања зараде и доприноса првостепени суд је тужбу као неуредну одбацио. Међутим, другостепени суд налази да се решење о престанку радног односа може побијати као незаконито, а не због апсолутне ништавости, те је у том смислу преиначио првостепену пресуду и захтев одбио, док је и другостепени суд прихватио да је тужиља засновала радни однос на неодређено време.

Овакви закључци у погледу прерастања радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време тужиље нижестепених судова се за сада не могу прихватити као правилни јер је због погрешне примене материјалног права, чињенично стање остало неправилно и непотпуно утврђено.

Другостепени суд у својој одлуци наводи одредбу члана 195. став 1. Закона о раду по којој запослени против решења којим му је повређено право може да покрене спор пред надлежним судом у року од 60 дана од достављања решења односно за повреду права. Током поступка, затим у жалби, а и у ревизији тужени је истицао да у конкретном случају тужиља није судски спор покренула у законском року, те да је самим тим изгубила право на судску заштиту. Међутим, нижестепени судови се овим питањем нису бавили, првостепени суд је очито сматрао да се ради о утврђењу апсолутне ништавости, те да самим тим и не постоји законски рок у коме се такав захтев може истаћи, али другостепени суд с правом није прихватио такво правно становиште првостепеног суда. Међутим, ни другостепени суд се није изјаснио у погледу благовремене судске заштите у конкретном случају, а што све чини одлуке нижестепених судова незаконитим, односно ревизију основаном.

С тим у вези и одлучено је као у изреци на основу члана 416. став 1. ЗПП.

У поновном поступку, првостепени суд ће оценити благовременост тражене судске заштите и након тога ће донети на закону засновану одлуку.

Председник већа-судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић