Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу у коме није успела у спору, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду, у смислу одредбе члана 408. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија тужиље није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредби парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, нити уз битну повреду поступка из члана 374. став 1. Закона о парничном поступку због неправилне примене одредби и то члана 8, јер је другостепена пресуда донета уз правилну оцену изведених доказа уз правилну примену правила о терету доказивања, члана 10, јер је одлучено о свим захтевима тужиље и члана 210. ЗПП с обзиром да је жалбу изјавио само један тужени, јер је другостепени суд правилно оценио да су тужени у положају јединствених супарничара.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља и тужени ББ су бивши брачни другови чији је брак разведен 1997. године. Дана 06.10.2014. године њих двоје су се састали у ресторану „...“ како би тужени исплатио тужиљи део дуга по основу извршног предмета 2И 4692/12 у износу од 100.000,00 динара а у ресторан је дошао и тужени ВВ са ДД. Тужени ВВ је тада истакао потраживање према тужиљи од 14.500 евра, након чега су странке потписале уговор о тројној цесији и компензацији потраживања на основу кога је тужени ВВ, према члану 1, у својству цедента, уступио своје потраживање које има према тужиљи по основу зајма у износу од 14.500 евра цесионару, туженом ББ који је ступио у дужничко-поверилачки однос са тужиљом. Према члану 2. истог уговора на овај начин су угашена сва потраживања које тужени ВВ има према тужиљи а иста се обавезала да дуговани износ исплати туженом ББ. Према члану 4. уговора тужиља има потраживање према туженом ББ у укупном износу од 1.605.861,00 динара који је предмет наплате у извршним поступцима Из 453/13 у износу од 450.490,00 динара, Из178/14 у износу од 872.979,72 динара и И 4692/12 у износу од 282.882,00 динара, док је чланом 5. уговора регулисано да се потписивањем уговора тужиља и тужени ББ саглашавају да се њихова међусобна потраживања компензирају, на који начин би се поверилачко-дужнички однос између њих угасио, с тим да се тужиља обавеже да повуче предлоге за извршење у наведеним поступцима са напоменом да је у целости намирено њено потраживање према туженом ББ. Према писаним уговорима о зајму, тужиља је позајмила од туженог ВВ 05.12.2001. године, износ од 4.000 евра и обавезала се као зајмопримац да новац врати најкасније до 01.04.2004. године и од 22.12.2004. године на износ од 2.000 евра са роком враћања до 01.04.2005. године, уз обавезу, по оба уговора, на исплату припадајуће камате у случају доцње у исплати. Службеном белешком ПУ Ниш од 17.10.2014. године утврђено је да је пред овим органом у предистражном поступку узета изјава од тужиље која је том приликом тврдила да је спорна писмена потписала услед принуде и претње од стране тужених. Према обавештењу Вишег јавног тужилаштва у Нишу Кт 1404/20 од 03.11.2020. године, по кривичној пријави тужиље поднетој против тужених због кривичног дела изнуде, донета је одлука 12.02.2015. године да нема места покретању кривичног поступка јер не постоје основи сумње да су наведена лица извршила ово нити неко друго кривично дело за које се гоњење преузима по службеној дужности. Након потписивања признанице и уговора о тројној цесији и компензацији потраживања, тужиља није наплатила своје потраживање према туженом ББ у извршним поступцима.

Тужиља примарним тужбеним захтевом тражи утврђење ништавости наведених уговора о тројној цесији и компензацији потраживања које је закључила са туженим 06.10.2014. године и утврђивање ништавости признанице о дугу коју је закључила са туженим, у оба случаја ВВ и свој захтев заснива на чињеници да овом туженом не дугује износ наведен у признаници од 14.500 евра већ да је у претходном дужем периоду од истог позајмљивала мање износе чији збир не прелази 300 евра а који износ му није вратила и да је циљ закључења уговора о цесији да се онемогући наплата њеног потраживања као извршног повериоца према туженом ББ као извршном дужнику у извршним поступцима. Евентуалним тужбеним захтевом тражи да суд поништи наведени уговор и признаницу због постојања мане воље на њеној страни, јер их је закључила због осећаја страха услед претњи тужених.

Другостепени суд је након одржане расправе укинуо првостепену пресуду и одлучио о захтевима тужиље.

Полазећи од тога да је тужени ВВ доставио писане доказе, уговор о зајму од 05.12.2001. године и 22.12.2004. године на 4.000 и 2.000 евра, односно укупно 6.000 евра и да тужиља није пружила доказе да му је ове износе вратила, а уговоре је потписала, односно да му тај износ заиста и дугује, другостепени суд закључује да је због тога овај тужени могао да предузима правне радње закључењем правних послова у циљу наплате свог потраживања и да у односу на овај износ, уговор о трострукој цесији и компензацији и признаница, нису ништави правни послови, па је применом члана 103. ЗОО у вези са чланом 51. и 52. ЗОО, у том делу одбио примарни тужбени захтев. Како тужени ВВ није пружио доказе да му тужиља дугује преостали износ од 8.500 евра по истом основу, другостепени суд је закључио да је примарни тужбени захтев тужиље за утврђивање ништавости наведеног уговора и признанице делимично основан, у односу на износ од 8.500 евра и о овом делу примарног тужбеног захтева, који није предмет поступка по ревизији, одлучио применом одредби члана 103. у вези са 10, 12, 51. и 52.ЗОО.

Део евентуалног тужбеног захтева за поништај наведеног уговора и признанице за износ од 6000.евра, који није усвојен одлуком о примарном тужбеном захтеву, другостепени суд је, сходно члану 197.став 2. ЗПП, на основу чињеничног утврђења да је тужиљи било познато да је за овај износ закључила уговоре о зајму са туженим ВВ који дуг није вратила и да приликом закључења уговора о тројној цесији и компензацији и признанице, није била изложена принуди или претњи од којих се није могла одбранити и због којих није могла располагати по слободној вољи, одбио применом члана 111.у вези са чланом 60.ЗОО.

По оцени Врховног суда, другостепени суд је правилно применио материјално право и то одредбе члана 103. став 1, члана 51. и 52. ЗОО оцењујући да спорни уговор о тројној цесији и компензацији и признаница од 16.10.2014. године за износ од 6.000 евра нису ништави правни послови, јер је за њихово закључење, супротно ревизијским наводима, постојао допуштен правни основ у наведеним уговорима о зајму које је тужиља закључила са туженим ВВ.

С обзиром да је другостепени суд поуздано утврдио доспели дуг тужиље по основу зајма у износу од 6000.евра, који се,након извршене цесије, могао ставити у пребој са њеним потраживање из извршног поступка, супротно наводима из ревизије, уговор о компензацији је у овом делу закључен у складу са чланом 336.ЗОО, па није ништав.

Како је утврђено да приликом закључења наведених уговора о зајму није било мане воље на страни тужиље, да ни прилоком закључења наведених уговора о тројној цесији и компензацији и признанице није било непосредне претње или принуде такве природе која би искључила слободну вољу тужиље, другостепени суд је, по оцени Врховног суда, супротно наводима ревизије, правилно одлучио и о евентуалном тужбеном захтеву, применом чл.111. у вези са чланом 60.ЗОО.

Из наведених разлога, сагласно одредби члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић