Положај малолетних оштећених у кривичном поступку је прописан одредбама Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица („Сл.гласник РС“ бр.85/2005) и то у одредбама члана 150. – 157, који, када је реч о кривичном поступку представља lex specialis, чија се правила примарно примењују, у циљу спречавања секундарне виктимизације жртава кривичних дела, а када нешто овим одредбама није уређено, примењују се правила садржана у Законику о кривичном поступку, који, иако садржи одређене специфичне одредбе о посебној заштити сведока и оштећених у кривичном поступку, не садржи посебне одредбе које се односе на одговарајуће модификовање општих кривичнопроцесних правила, онда када је у кривичном поступку оштећени малолетно лице.

Одредбом члана 152. став 1. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица прописано је да ће се кад воде поступак за кривична дела учињена на штету малолетних лица, јавни тужилац, истражни судија и судије у већу односити према оштећеном водећи рачуна о његовом узрасту, својствима личности, образовању и приликама у којима живи, посебно настојећи да се избегну могуће штетне последице поступка по његову личност и развој, као и да ће се саслушање малолетних лица обавити уз помоћ психолога, педагога или другог стручног лица. У ставу 2. истог члана прописано је, између осталог, да се, ако се као сведок саслушава малолетно лице које је оштећено кривичним делом наведеним у члану 150. овог закона, саслушање може спровести највише два пута, а изузетно и више пута ако је то неопходно ради остварења сврхе кривичног поступка, док је у ставу 4. прописано, поред осталог, да се малолетна лица, као сведоци-оштећени, могу саслушати и у свом стану или другој просторији, односно овлашћеној установи- организацији, стручно оспособљеној за испитивање малолетних лица. Истим чланом, у ставу 5. прописано је да ће се када је малолетно лице саслушавано у случајевима из става 2, 3. и 4. овог члана, на главном претресу увек прочитати записник о његовом исказу, односно пустити снимак саслушања.

Врховни суд налази да је испитивање малолетне оштећене обављено у свему у складу са чланом 152. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, када је њеном испитивању присуствовао и психолог, у смислу става 152. став 1. овог закона, односно представник надлежног Центра за социјални рад, по чијем изјашњењу је у циљу избегавања могућих штетних последица по личност и развој малолетне оштећене и спречавања виктимизације и спроведено испитивање, на наведени начин, као и њени законски заступници – родитељи. Испитивању малолетне оштећене присуствовао је и бранилац окривљеног, који је и постављао питања малолетној оштећеној, док је суд на главном претресу, након њеног испитивања прочитао записник окривљеном који је, након што је упитан да ли има неко питање изјавио да нема ништа да каже, чиме је у потпуности поштовано право малолетне оштећене на заштиту најбољег интереса детета прописно Конвенцијом УН о правима детета и начелима Устава РС и Закона о о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица. Са овим у вези, околност да суд није формално донео решење из члана 103. ЗКП не утиче на законитост предметног записника.

Имајући у виду наведено, Врховни суд налази, да побијаним пресудама није учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, на коју се неосновано указује захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног АА.

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА је у осталом делу недозвољен и нема прописан садржај.

Бранилац окривљеног у захтеву истиче и битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2) и 3) ЗКП и наводи да је изрека пресуде супротна наводима малолетне оштећене. Такође, у захтеву се наводи и да изрека пресуде не садржи нити време, нити место извршења кривичног дела на који начин се указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11) ЗКП. Поред наведеног бранилац напомиње и да је суд одбио предлоге одбране за саслушањем сведока, као и доказни предлог одбране да се изађе на лице места и да се изврши психијатријско вештачење малолетне, на који начин се истиче повреда одредбе члана 395. ЗКП. Бранилац у захтеву наводи и да суд није поступио по налогу другостепеног суда на који начин се указује и на повреду одредбе члана 462. став 3. ЗКП.

У преосталом делу захтева бранилац окривљеног оспорава утврђено чињенично стање у правноснажним пресудама и оцену доказа дату од стране суда тако што истиче да је исказ малолетне оштећене контрадикторан, пун нејасноћа и нелогичност и неистинит. Такође се у захтеву за заштиту законитости наводи да је суд погрешно и непотпуно утврдио чињенично стање, те да није на несумњив начин утврђено да је окривљени извршио кривично дело, тим пре што нико од предложених сведока није био непосредан очевидац догађаја. По ставу браниоца ни одлука о кривичној санкцији не може опстати обзиром да је паушално примењена одредба о одмеравању јер је суд преписао изреку раније пресуде и није променио чињенични опис али је окривљеном ипак повећао казну затвора.

Како битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11) и став 2. тачка 2) и 3) ЗКП, те повреда одредбе члана 395. и 462. став 3. ЗКП, као и погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање не представљају законске разлоге због којих је, у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП, дозвољено подношење захтева за заштиту законитости окривљеном и његовом браниоцу због повреде закона, Врховни суд је, у овом делу, захтев браниоца окривљеног АА оценио недозвољеним.

У поднетом захтеву за заштиту законитости бранилац окривљеног означава повреду члана 32. и 33. Устава Републике Србије, на који начин указује на повреду закона из члана 485. став 1. тачка 3) ЗКП.

Када се захтев за заштиту законитости подноси из разлога прописаних одредбом члана 485. став 1. тачка 3) ЗКП, то се, према одредби члана 484. ЗКП, уз захтев мора доставити и одлука Уставног суда или Европског суда за људска права којом је утврђена повреда људског права и слободе окривљеног или другог учесника у поступку, а које је зајемчено Уставом или Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода и додатним протоколима. Имајући у виду да у конкретном случају подносилац захтева за заштиту законитости уз захтев није доставио одлуку Уставног суда или Европског суда за људска права, то је Врховни суд нашао да у погледу ових повреда захтев за заштиту законитости нема прописан садржај.

Са изнетих разлога, налазећи да побијаним пресудама није учињена битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1), на коју се неосновано указује захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног АА - адвоката Вељка Станојевића, Врховни суд је на основу члана 491. ЗКП, захтев, у односу на наведену повреду, одбио као неоснован, док је у осталом делу, на основу члана 487. став 1. тачка 2) и 3) ЗКП и члана 484. и 485. став 4. ЗКП, захтев одбацио и одлучио као у изреци пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Председник већа-судија

Весна Зарић, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Милена Рашић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић