Испитујући побијану пресуду у границама прописаним одредбом члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23 - др. закон), Врховни суд је одлучио да ревизија није основана.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју суд у ревизијском поступку пази по службеној дужности. Иако се ревидент позива на битне повреде одредаба парничног поступка учињене пред другостепеним судом, у ревизији се не указује у чему се те повреде састоје.

Према утврђеном чињеничном стању, тужени је 2007. године у поступку пред Општинским судом у Нишу купио на јавној лицитацији део објеката који се налазе на катастарској парцели 586 КО Пуковац која је у власништву тужиоца. Дана 26.05.2008. године тужени је забранио приступ у круг предузећа свим радницима „Биначка Морава“, као и радницима обезбеђења. Након отварања стечајног поступка над тужиоцем, стечајни управник тужиоца се више пута обраћао туженом ради приступа објектима и покретним стварима, али му тужени није дозволио улазак у круг предузећа, односно у објекте тужиоца у Пуковцу. У пописним листама основних средстава и покретних ствари „Биначка Морава“, за пописно место Пуковац, са датумом завршетка пописа 25.01.2007. године, те 2008, 2009. и 2010. године, евидентиране су све покретне ствари које тужилац потражују тужбом. Из свих изведених доказа утврђено је да су се предметне покретне ствари у моменту забране уласка запосленима код „Биначка Морава“, налазиле у кругу предузећа, односно у Пуковцу, који је био ограђен и чуван од стране обезбеђења.

На основу свега наведеног, првостепени суд је закључио да тужени предметне покретне ствари држи без правног основа, па како је тужилац тражио да му тужени врати покретне ствари пописане дана 31.12.2006. године у пописној листи, суд је, применом одредаба члана 37. став 1. Закона о основама својинскоправних односа и члана 210. став 1. Закона о облигационим односима, одлучио као у ставу првом изреке првостепене пресуде.

Имајући у виду да је тужилац поставио тужбени захтев са факултативним овлашћењем туженог у смислу члана 196. Закона о парничном поступку, првостепени суд је у ставу другом изреке пресуде одредио да се тужени може ослободити обавезе враћања предметних покретних ствари уколико тужиоцу исплати износ од 18.605.702,00 динара, који представља њихову тржишну вредност на дан вештачења, утврђену налазом и мишљењем вештака машинске струке, док је тражени новчани износ преко досуђеног, првостепени суд одбио.

Другостепени суд налази да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право из члана 37. став 1. Закона о основама својинскоправних односа

Ревизија туженог није основана.

Тужени ревизијом оспорава утврђење нижестепених судова да је тужилац власник покретних ствари чију предају захтева предметном тужбом, указујући да је вештачење требало извршити на основу документације туженог, а не на основу документације која се налази у списима предмета, као и да пописна листа из 2007. године не представља доказ о праву својине, нити се то својство може утврдити из исказа саслушаних сведока. Такође, ревизијом се истиче да тужилац није доказао да је тужени икада дошао у државину предметних покретних ствари, те да процена вредности ствари није извршена у складу са правилима струке.

Међутим, сви ревизијски наводи имају за предмет оспоравање чињеница које је утврдио првостепени суд, а на којима је заснован материјалноправни закључак о постојању својинског овлашћења тужиоца да од туженог, као држаоца ствари, захтева предају у смислу одредбе члана 37. став 1. Закона о основама својинскоправних односа. Имајући у виду да се у овом поступку по ревизији не може оспоравати утврђено чињенично стање, будући да се не ради о процесној ситуацији из члана 407. став 2. Закона о парничном поступку, Врховни суд ове ревизијске наводе није посебно ценио.

У погледу примене материјалног права, на чију правилност ревизијски суд води рачуна по службеној дужности, Врховни суд налази да су нижестепени судови правилно применили одредбе члана 37. Закона о основама својинскоправних односа. Наведеним чланом уређена је заштита права својине, а ставом 1. је прописано да власник може тужбом захтевати од држаоца повраћај индивидуално одређене ствари, док је ставом 2. предвиђено да власник мора доказати да на ствари чији повраћај тражи има право својине, као и да се ствар налази у фактичкој власти туженог. Управо је током поступка утврђено да је тужилац доказао битне чињенице за примену наведених законских одредби, због чега Врховни суд закључује да је на утврђено чињенично стање правилно примењено материјално право.

Како не постоје разлози због којих је ревизија изјављена, као ни разлози о којима ревизијски суд води рачуна по службеној дужности, Врховни суд је применом одредбе члана 405. став 1. Закона о парничном поступку одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Татјана Миљуш, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић