Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 283/24 од 04.07.2024. године, ставом првим изреке, укинута је пресуда Основог суда у Крагујевцу П1 524/23 од 25.10.2023. године, у делу става 2. изреке, којим је делимично усвојен тужбени захтев тужиље и обавезан тужени да тужиљу врати на исти посао и у том делу тужба одбачена. Ставом другим изреке, преиначена је пресуда Основог суда у Крагујевцу П1 524/23 од 25.10.2023. године у ставу 1, преосталом делу става 2. и у ставу 5. изреке, тако што је одбијен тужбени захтев тужиље за поништај решења туженог о отказу Уговора о раду од 30.06.2020. године, број ... од 01.07.2020. године, као незаконитог, као и враћање на рад на одговарајуће радно место и обавезана тужиља да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 440.125,00 динара, са законском затезном каматом од дана извршности пресуде до коначне исплате.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Тужени је доставио одговор на ревизију.

Одлучујући о изјављеној ревизији, у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23 – други закон) – у даљем тексту: ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2) ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка из члана 407. став 1. ЗПП, због којих се ревизија може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на неодређено време, на радном месту ... . Побијаним решењем од 30.06.2020. године, тужиљи је отказан уговор о раду применом члана 179. став 3. тач. 1) и 8) Закона о раду, као и члана 106. став 2. тачка 6), члана 106. став 1. тачка 15) и члана 75. став 3. тач. 1), 2) и 13) Правилника о раду туженог, због непоштовања радне дисциплине. Стављено јој је на терет да је поступила супротно налогу директора туженог из решења број ... од 13.04.2020. године, да због смањења обима посла услед наступања објективних околности у вези са пандемијом, буде на плаћеном одсуству у трајању од 25 радних дана, у периоду од 13.04.2020. године до 18.05.2020. године, те да се самоиницијативно вратила на посао 07.05.2020. године. Такође, утврђено је и да је тужиља дана 11.05.2020. године отишла до директорке туженог, тражећи да се врати на рад пре датума из наведеног решења, што јој није одобрено, те да је одбила молбу директорке и двојице запослених код туженог да напусти канцеларију. Тек након интервенције полиције, тужиља је напустила канцеларију директора, а поводом наведног догађаја, правноснажном пресудом Пр бр. 4961/20 од 23.03.2021. године, оглашена је одговорном због извршења прекршаја из члана 7. став 1. Закона о јавном реду и миру. Тужиља је пре донетог решења упозорена на постојање разлога за отказ уговор о раду, на које се изјаснила.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев и поништио решење туженог од 01.07.2020. године којим је тужиљи отказан уговор о раду и обавезао туженог да тужиљу врати на рад на исти или одговарајући посао. По становишту тог суда, догађај због кога је тужиљи отказан уговор о раду, одиграо се у специфичном периоду, одмах након укидања ванредног стања проглашеног због пандемије корона вируса, те је тужиља имала оправдану бојазан за свој радноправни статус за који је тражила појашњење од директорке. Стога, по оцени тог суда, понашање тужиље не представља кршење радне дисциплине.

Супротно закључку првостепеног суда, другостепени суд је оценио да је тужиља по објективно разумним мерилима морала да зна да је њено понашање критичног дана (одбијање да напусти канцеларију директорке, говор повишеним тоном), било супротно од уобичајеног понашања које се очекује од запосленог и које се може толерисати, из којих разлога се тужиља не може позивати на то да није имала свест о учињеној повреди радне дисциплине, тим пре, што је тужиља у вези са наведеним догађајем, оглашена одговорном за извршење прекршаја из члана 7. став 1. Закона о јавном реду и миру. Са наведених разлога, овај суд је преиначио првостепену пресуду и одбио захтев тужиље за поништај решења о отказу уговора о раду од 01.07.2020. године и враћање на рад.

По оцени Врховног суда, другостепени суд је правилно применио материјално право.

Одредбом члана 179. став 3 тачка 8) Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 ... 95/18), прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Према одредби члана 180. став 1. Закона о раду, послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. ст. 2. и 3. овог закона, запосленог писаним путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање осам дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења. Ставом 2. истог члана прописано је да је у упозорењу из става 1. овог члана послодавац дужан да наведе основ за давање отказа, чињенице и доказе који указују на то да су се стекли услови за отказ и рок за давање одговора на упозорење, а ставом 3. да се упозорење доставља запосленом на начин прописан за достављање решења о отказу уговора о раду из члана 185. овог закона.

Према члану 75. став 3. Правилника о раду туженог од 04.01.2019. године, послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину и то: ако неоправдано одбије да обавља послове и извршава налоге послодавца у складу са законом (тачка 1); ако се бахато, непристојно или недолично понаша у току радног времена, које штети угледу предузећа (тачка 2) и ако не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца (тачка 13).

Чланом 12. став 4. Уговора о раду, закљученим дана 24.04.2003. године између тужиље и туженог, прописано је, под а) да послодавац – директор предузећа може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоје оправдани разлози који се односе на радну способност запосленог, његово понашање и потребе предузећа, и то: ако запослени не поштује радну дисциплину, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад у предузећу и то бахато, непристојно или недолично понашање у току радног времена, које штети угледу предузећа.

Имајући у виду утврђено чињенично стање и цитиране законске одредбе, као и одредбе Правилника о раду туженог и Уговора о раду, и по оцени Врховног суда, у радњама тужиље стекла су се обележја непоштовања радне дисциплине из члана 179. став 3. тачка 8) Закона о раду, због чега јој је предметним решењем туженог од 01.07.2020. године законито престао радни однос. Општим актом туженог – Правилником о раду, прописано је да запослени не поштује радну дисциплину ако не извршава налоге послодавца у складу са законом, ако се бахато, непристојно или недолично понаша у току радног времена, на начин који штети угледу предузећа, као и ако не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Поштовање радне дисциплине подразумева обавезу запосленог да савесно и одговорно обавља послове на којима ради и да поштује организацију рада, што подразумева обавезу поштовања радног времена, савесно, одговорно и благовремено испуњавање обавеза свог радног места, као и одговарајуће понашање запосленог на раду и у вези са радом, како према послодавцу тако и према осталим запосленима, а последице непоштовања радне дисциплине регулисане су Законом о раду и Уговором о раду који закључују запослени и послодавац.

Како је, у конкретном случају, утврђено да је тужиља учинила повреду радне дисциплине, тако што се недолично понашала према претпостављеној – директорки туженог, правилан је закључак другостепеног суда да је постојао оправдани разлог за доношење решења о отказу уговора о раду. Имајући у виду да је одбијен као неоснован захтев тужиље за поништај решења о отказу уговора о раду, правилно је одбијен и захтев тужиље за враћање на рад у смислу члана 191. Закона о раду, с обзиром на акцесорни карактер захтева.

Наводи ревизије тужиље односе се на оспоравање утврђеног чињеничног стања што је без утицаја на одлучивање, имајући у виду да ревизија не може да се изјави због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања у смислу одредбе члана 407. став 2. ЗПП, осим у случају из члана 403. став 2. тог закона, што овде није случај. Оцена доказа, такође, не може бити предмет оспоравања, јер о томе које ће чињенице да узме као доказане, одлучује суд по свом уверењу на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно, свих доказа као целине и на основу резултата целокупног поступка у смислу одредбе члана 8. ЗПП.

С обзиром на изнето, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Како је ревизија тужиље одбијена као неоснована, у смислу члана 153. став 1. ЗПП одбијен је и њен захтев за накнаду трошкова ревизијског поступка.

Како трошкови састава одговора на ревизију не представљају трошкове који су били потребни ради вођења парнице, Врховни суд је на основу члана 153. и члана 154. став 1. ЗПП одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Жељко Шкорић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић