Посебна ревизија, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), је изузетно правно средство које се може изјавити због погрешне примене материјалног права против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом. О дозвољености посебне ревизије одлучује Врховни суд, ценећи потребу одлучивања о том правном средству због разматрања правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Оспореном одлуком је укинуто решење о извршењу и одбачен предлог за извршење на основу веродостојне исправе – извода из пословних књига ЈКП „Хигијена Панчево“ за потраживање од 1.100,00 динара на име посебне накнаде за паркирање од 29.02.2024. године, уступљено извршном повериоцу 05.08.2024. године. Извршни поверилац, уз предлог за извршење у коме није наведен датум доспелости потраживања, није приложио доказ о доспелости потраживања, а уз изјашњење на приговор дужника доставио је уговор о уступању потраживања у фотокопији, којим се обавезао да ће дужнике обавестити о овом уговору и о обавези дужника да своје обавезе испуне пријемнику. Означена одлука заснована је на одредбама чл. 53. и 62. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу – ЗИО („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16- аутентично тумачење, 113/17-аутентично тумачење, 54/19, 9/20-аутентично тумачење, 10/23-други закон). Одредбама члан 53. ЗИО је прописана садржина веродостојне исправе, односно случај у коме је неопходно приложити одговарајући доказ да би веродостојна исправа била подобна за извршење, између осталог податак о доспелости обавезе извршног дужника, а ако се доспелост не може утврдити из веродостојне исправе, извршни поверилац је дужан да уз веродостојну исправу приложи писмени доказ да је извршном дужнику оставио накнадни рок да испуни обавезу. Докази се, уз предлог за извршење, сагласно члану 62. став 3. ЗИО, прилажу у оригиналу, односно у овереној копији или препису.

По оцени Врховног суда, нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији тужиоца као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. ЗПП. Наиме, ревизијом се указује на погрешну примену одговарајућих одредаба Закона о извршењу и обезбеђењу, које представљају одредбе процесног права, али се не указује на законске разлоге за изузетну дозвољеност ревизије, која се може изјавити само због погрешне примене материјалног права.

Из наведених разлога, Врховни суд је, применом члана 404. став 1. у вези са чл. 420. став 6. ЗПП и 39. ЗИО, одлучио као у првом ставу изреке, на основу члана 404. став 2. ЗПП.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, у вези с чланом 420. став 6. ЗПП и чланом 39. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16, 113/17, 54/19, 9/20, 10/23) и члана 27. тог закона, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 27. став 2. тачка 3. ЗИО, која садржи специјална правила поступка извршења, прописано је да против правноснажног решења нису дозвољени ревизија нити понављање поступка. Како је побијаним другостепеним решењем одлучено у поступку извршења у коме је искључена могућност изјављивање ревизије, то је ревизија извршног повериоца недозвољена у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП и као таква одбачена другим ставом изреке, применом члана 413. у вези с чланом 420. став 6. ЗПП.

О трошковима поступка по ревизији одлучено је на основу члана 165. став 1. у вези с чл. 153. став 1. и 154. став 1. ЗПП, имајући у виду да извршни поверилац није успео у поступку по овом правном леку, а да трошкови састава одговора на ревизију нису били нужни.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић