Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 3764/2019
15.11.2019. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Звездане Лутовац, председника већа, Јелене Боровац, Бранка Станића, др Драгише Б. Слијепчевића и Татјане Матковић Стефановић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ... – ..., чији су пуномоћници Јелена Вучићевић и Милош Вучићевић, адвокати из ..., против туженог ББ из ..., кога заступа Никола Максимовић, адвокат из ..., ради утврђења права својине, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 3304/18 од 15.05.2019. године, у седници одржаној 15.11.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 3304/18 од 15.05.2019. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 3304/18 од 15.05.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Пожеги П 580/17 од 10.11.2017. године, ставом првим изреке, утврђено је да је тужилац према туженом власник кп. ... КО ... површине 0.48,00ха по основу одржаја што је тужени дужан признати и дозволити да се тужилац по основу ове пресуде у РГЗ Служби за катастар непокретности ... упише као власник наведене непокретности. Ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка.

Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 3304/18 од 15.05.2019. године, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужени је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права на основу члана 404. ЗПП.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. ЗПП (''Службени гласник РС'' 72/11... 55/2014), Врховни касациони суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. ЗПП јер је примена чл. 28. и 29. Закона о основама својинскоправних односа довољно расправљена у судској пракси, нема потребе за новим тумачењем права, а тужени у ревизији не указује на судске одлуке којима је на другачији начин решено ово правно питање.