Пресудом Вишег суда у Сомбору Гжрр 426/19 од 14.10.2019. године, ставом првим изреке, одбијена је жалба тужене, а жалба тужиље делемично усвојена, а делимично одбијена, па је пресуда Основног суда у Сомбору Прр 460/19 од 22.05.2019. године, преиначена у делу одлуке о трошковима поступка, тако што је тужену обавезао да тужиљи поред износа од 27.000,00 динара, исплати још и износ од 5.400,00 динара, на начин и под условима као у првостепеној одлуци, док је у преосталом побијаном одбијајућем делу одлуке о главној ствари и непреиначеном делу одлуке о трошковима, првостепена пресуда потврђена. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, а предложила је да се о ревизији одлучује као о посебно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку, ради уједначавања судске праксе.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 72/11... 87/2018), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Врховни касациони суд налази да у овом случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, за одлучивање о ревизији тужиље, као изузетно дозвољеној, пошто не постоји потреба разматрања правних питања од општег интереса и уједначавања судске праксе, нити новог тумачења права, узимајући у обзир врсту спора, садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге за усвајање тужбеног захтева. Правноснажном пресудом одлучено је о захтеву тужиље за новчано обештећење због повреде права на суђење у разумном року у поступку пред Привредним судом у Сомбору Ст 44/10, имајући у виду да је Привредни суд у Сомбору, решењем Р4 ст 775/2018 од 28.05.2018. године, усвојио приговор предлагача, АА из ..., овде тужиља и утврдио да је предлагачу повређено право на суђење у разумном року, у горе наведеном предмету. Висину новчаног обештећења нижестепени судови су тужиоцу одмерили у смислу одредбе члана 30. Закона о заштити права на суђење у разумном року (''Службени гласник РС'' бр. 40/2015), применом мерила за оцену трајања суђења у разумном року, прописаним том одредбом Закона. Тужиља у ревизији указује на неуједначену судску праксу у погледу одлучивања о висини новчаног обештећења, на основу приложене одлуке из друге парнице. Међутим, из садржаја пресуде приложене уз ревизију, види се да се не ради о идентичној чињеничној и правној ситуацији као што је у овој парници. Висина новчаног обештећења одређује се у сваком конкретном случају, применом мерила за оцену трајања суђења у разумном року, прописаних одредбом члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, као што су: сложеност предмета суђења; поступање надлежног државног органа и странака током поступка; значај предмета суђења по странку; понашање странака током поступка; а то су чињенице које у предметима нису идентичне.

Из изложених разлога Врховни касациони суд налази да у овом случају нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији тужиље, па је одлука као у ставу првом изреке овог решења донета у смислу одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Одлучујући о дозвољености ревизије тужиље, у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Тужиља је тужбу суду поднела дана 26.10.2018. године, са захтевом за новчано обештећење због повреде права на суђење у разумном року у износу од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате. Поднеском од 07.03.2019. године, тужиља је тужбу преиначила повећањем тужбеног захтева на износ од 3.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.

Одредбом члана 27. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, прописано је да независно од врсте и висине тужбеног захтева, у поступку пред судом, сходно се примењују одредбе о споровима мале вредности из закона којим се уређује парнични поступак (став 1.) и да ревизија није дозвољена (став 3.).

Спорови мале вредности јесу спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност од 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, сходно одредби члана 468. став 1. Закона о парничном поступку. Против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредности, ревизија није дозвољена, јер је тако прописано одредбом члана 479. став 6. истог Закона.

На основу цитираних одредби закона, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу другом изреке овог решења донео у смислу одредбе члана 413. Закона о парничном поступку.

Одлуку о захтеву за накнаду трошкова поступка по ревизији садржану у ставу трећем изреке овог решења, Врховни касациони суд је донео у смислу одредбе члана 153. став 1 и 165. став 1. Закона о парничном поступку, имајући у виду да тужиља није успела у том поступку.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић