Против другостепене пресуде тужиља је благовремено изјавила ревизију, позивајући се на одредбу члана 404. ЗПП, побијајући део који се односи на трошкове поступка, због погрешне примене материјалног права и битне повреде одредаба парничног поступка.

По оцени Врховног касационог суда испуњени су услови за одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. ЗПП, због потребе уједначавања судске праксе, у вези права на накнаду трошкова поступка. Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду у делу решења о трошковима поступка у смислу члана 408. у вези члана 420. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужиље основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. става 2. тачке 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ 72/11...87/18), на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Тужиља је тужбом тражила да се тужена обавеже да уплати припадајуће доприносе пензијског и инвалидског осигурања. Нижестепеним пресудама усвојен је тужбени захтев, па је тужена обавезана да у корист тужиље надлежном фонду уплати доприносе по стопи која ће важити на дан уплате. Одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка. Став нижестепених судова је да је тужиља доприносе могла потраживати и у ранијем поступку у коме је потраживала разлику накнаде.

По оцени Врховног касационог суда, основано се ревизијом тужиље указује на погрешну примену материјалног права у делу нижестепених одлука којима је одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Одредбом члана 153. став 1. ЗПП, прописано је да је странка која у целини изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове, а чланом 154. став 1. ЗПП је прописано да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице.

Имајући у виду садржину цитираних законских одредаба, као и исход ове парнице, не може се прихватити закључак нижестепених судова да трошкови овог поступка нису били потребни. Приликом одлучивања о трошковима парничног поступка, осим у споровима из области породичних односа, суд не води рачуна о разлозима правичности, а такође висина тужбеног захтева ни једном законском одредбом није прописана као основ за недосуђивање трошкова парничног поступка, у ситуацији када је странка успела у спору. Сходно наведеном, Врховни касациони суд је преиначио првостепену и другостепену одлуку у делу о трошковима поступка, тако што је обавезао тужену да тужиљи на име накнаде трошкова поступка исплати за састав тужбе од стране адвоката износ од 6.000,00 динара, за приступ адвоката на два одржана рочишта износ од по 7.500,00 динара, за састав жалбе износ од 12.000,00 динара, односно укупно износ од 33.000,00 динара, применом важеће Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и према опредељеном захтеву тужиље за накнаду трошкова поступка.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је, на основу члана 416. став 1. у вези са чланом 420. ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.

Како је тужиља успела у поступку по ревизији, овај суд јој је применом одредби члана 153., 154. и 162. у вези са чланом 165. ЗПП досудио износ од 12.000,00 динара на терет тужене, на име састава ревизије, према важећој Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Божидар Вујичић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић