Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, са позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Одлучујући о дозвољености посебне ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни суд је нашао да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, јер не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана ради уједначавња судске праксе, као ни новог тумачења права, узимајући у обзир врсту спора и садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване одлуке нижестепених судова.

Предмет тражене правне заштите је уплата припадајућих доприноса за обавезно социјално осигурање на износе месечне накнаде за рад (као основице за обрачун доприноса) коју је тужени, као пружалац услуга социјалне заштите који финансира Град Нови Сад, исплатио тужиљи у складу са Одлуком о социјалној заштити Града Новог сада, Правилником о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите и донетим појединачним акатима (решења тужене од 01.11.2017. године, 30.03.3018. годинне и 25.06.2018. године), а на основу којих је тужиља ангажована као пратилац за личну помоћ малолетним лицима за које је утврђена потреба за услугом личног пратиоца.

Одлуке нижестепених судова донете су применом одговарајућих одредби материјалног права и не одступају од постојеће судске праксе о обавези послодавца да изврши уплату доприноса за обавезно социјално осигурање у складу са одредбом члана 6. став 1. тачка 17. и члана 57. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, којом је дефинисано да лице које остварује уговорену накнаду је физичко лице које обавља послове по основу уговора о делу, ауторског уговора, уговора о допунском раду и другог уговора или по неком другом основу, а за извршен рад остварује уговорену накнаду, односно накнаду за рад. Ревизијским наводима се не указују на другачије одлуке донете у предметима са истим правним и чињеничним као у овом предмету, због чега нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији.

Имајући у виду изнето, на основу члана 404. став 1. ЗПП, одлучено као у првом ставу изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом oдредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 72/11...18/20) и утврдио да је ревизија тужене недозвољена.

Према члану 441. ЗПП ревизија је дозвољена у параницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. У свим другим случајевима, дозвољеност ревизије цени се применом одредбе члана 403. став 3. истог закона којим је прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужиља је тужбу поднела 11.07.2022.године, а означена вредност спора је 10.000,00 динара.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору, који се односи на новчано потраживање у коме вредност предмета спора очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра, по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, то је Врховни суд нашао да је ревизија тужиоца недозвољена.

Из наведених разлога на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић