Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 636/23 од 07.03.2023. године, ставом првим изреке, жалба туженог је одбијена и првостепена пресуда потврђена у делу којим је усвојен тужбени захтев и одлуци о трошковима поступка. Ставом другим изреке, одбијени су захтеви тужиље и туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију, због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужиља је поднела одговор на ревизију туженог.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11 ... 18/20 и 10/23 – други закон) Врховни суд је утврдио да је ревизија туженог основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Ревизијски навод о битној повреди поступка из члана 374. став 1. ЗПП не садржи конкретизацију процесних одредаба које другостепени суд није применио или је погрешно применио што такве ревизијске наводе чини неодређеним. Битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП на коју се посредно наводима ревизије указује није прописана као ревизијски разлог према члану 407. став 1. тачка 2. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у току 2015. године по основу наслеђа постала власник предметних парцела које су уписане у листу непокретности број .. КО Сремска Каменица и које се налазе у обухвату Плана генералне регулације Сремске Каменице са окружењем („Службени лист Града Новог Сада“ број 32/13, 9/21, 28/21, 52/21 и 42/22) и Плана детаљне регулације Парагова у Сремској Каменици („Службени лист Града Новог Сада“ број 8/19). Парцела .. је намењена за јавну површину – заштитно зеленило на терену неподесном за градњу, делом у заштитном појасу потока, док је парцела .. планирана као јавна површина – спортски парк делом у заштитном појасу потока, а парцела .. је планирана за јавну саобраћајну површину на терену неподесном за градњу, делом у зони заштите инфраструктурног коридора. Иако су предметне парцеле планским актима предвиђене као јавна површина, поступак експропријације није спроведен нити је тужиљи као ни њеној правној претходници исплаћена накнада. Тужиља се пре подношења тужбе 30.03.2021. године обратила туженом ради мирног решења спора у вези са предметним парцелама и тим поводом је обавештена од стране Градске управе да решавање спорних имовинско-правних односа на предметном локалитету није планирано Одлуком о програму уређивања грађевинског земљишта за 2021. годину из ког разлога тужени није у могућности да позитивно одговори на тужиљино обраћање. Поред тога тужиља је оглашавала продају предметних парцела али није успела да их прода иако је било заинтересованих купаца који су одустајали од куповине по сазнању за планирану намену ових парцела. Према процени пореске управе тржишна вредност предметних парцела износи 5.135,33 динара по м2.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су усвојили тужени захтев (осим дела тражене законске затезне камате) налазећи да тужиља јесте формални титулар права својине на предметним парцелама и као власник уписана је у јавним књигама, међутим она то своје право не може да користи у пуном обиму у смислу члана 3. став 1. Закона о основама својинско-правних односа. Парцеле су тржишно неконкурентне јер не постоји интерес купаца да купују земљиште које је предвиђено за јавне намене, нити је економски оправдано да се било шта ради на предметним парцелама пошто тужени може да узурпира имовину тужиље позивом на донете планске акте. Ограничење права својине је последица нечињења надлежних органа туженог у реализацији донетих планских аката у временском периоду од готово 10 година и мешања јавне власти у право тужиље на мирно уживање имовине, што је супротно члану 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода чиме је нарушена правична равнотежа између општег интереса и заштите права на мирно уживање имовине пошто тужиља услед изостанка било какве накнаде, несигурности свог положаја и непостојања делотворних правних средстава трпи прекомерни терет.

По оцени Врховног суда, основано се ревизијом туженог указује на погрешну примену материјалног права због чега чињенично стање није у потпуности утврђено.

По члану 3. став 1. Закона о основама својинско-правних односа власник има право да своју ствар држи, да је користи и да њоме располаже, у границама одређеним законом. Власник остварује право својине у складу са природом и наменом ствари (члан 4. став 1.).

У члану 58. Устава Републике Србије, јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона. Право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Законом се може ограничити начин коришћења имовине. Према члану 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.

У конкретном случају тужиља није лишена своје имовине и овлашћења која чине садржину права својине јер донетим планским актом није спречена да предметне парцеле држи, користи и њима располаже у границама одређеним законом, у складу са природом и наменом ствари. Постојање планског акта којим је предвиђено да ће на тужиљином земљишту бити изграђени објекти јавне намене је тек услов да се утврди јавни интерес за експропријацију, а усвајање планског акта не значи да ће нужно и доћи до његове реализације. Право државе и јединице локалне самоуправе да планским актима врше урбанистичко планирање нарочито у већим градовима није упитно са становишта закона и врши се у општем интересу. Међутим, са становишта одредбе члана 58. Устава Републике Србије и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, као и у светлу ставова израженим у пресудама Европског суда за људска права неспровођење планских аката у дугом временском периоду, може повредити право власника имовине обухваћене планским актом на њено мирно уживање и без одузимања. Повреда права на мирно уживање имовине у таквој ситуацији произилази из смањене могућности располагања имовином у дугогодишњем временском периоду што има за последицу несигурност власника у погледу тога шта ће бити са његовом имовином, те он трпи прекомерни терет услед изостанка било какве накнаде и непостојања делотворног правног средства.

Следом изложеног, по оцени Врховног суда тужиљи се не може досудити накнада у висини тржишне вредности њене непокретности, јер се таква накнада досуђује власнику који је лишен своје имовине, а што овде није случај с обзиром да плански акти нису спроведени и земљиште није фактички приведено планској намени без спровођења одговарајућег управног поступка. Плански акт који није фактички спроведен не може бити ни основ стицања права јавне својине туженог.

У овом случају тужиља је предметне парцеле наследила у току 2015. године од своје мајке, тврдећи да је оглашавала продају парцела али да су купци одустајали од куповине по сазнању за планирану намену предметних парцела, те да је у току 2021. године, добила одговор од туженог да за ту годину није планирано решавање спорних имовинско-правних односа на предметном локалитету. Да ли је тужиљи као власнику у таквој ситуацији повређено право на мирно уживање имовине и да ли јој за то припада право на накнаду и у ком обиму и висини процењује се у зависности од околности конкретног случаја, а нарочито од тога имајући у виду природу и намену ствари, на који начин је земљиште коришћено до доношења планског акта, а на који начин након доношења планских аката и у којој мери је такав начин коришћења ускраћен или ограничен. Ове чињенице као и висину накнаде због евентуалног ограничења права на мирно уживање имовине доказује тужиља у складу са правилом из члана 231. став 1. ЗПП. У поступку је изостало утврђење наведених битних чињеница због чега је Врховни суд укинуо нижестепене одлуке у усвајајућем делу тужбеног захтева и одлуци о трошковима поступка и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.

На основу члана 416. став 2. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић