Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 2155/22 од 07.12.2022. године, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена наведена првостепена пресуда у ставу другом и у делу става првог изреке којим је одбијен тужбени захтев тужилаца за исплату износа од 140.000,00 динара на име уговорене накнаде од 10% за адвокатске услуге, са законском затезном каматом почев од 04.05.2018. године до исплате. Ставом другим изреке, преиначена је наведена првостепена пресуда у преосталом делу става првог изреке и у ставу трећем изреке, тако што је обавезан тужени да исплати тужиоцима на име неоснованог обогаћења износ од 309.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 04.05.2018. године до исплате, а одбијен тужбени захтев за исплату износа од 7.923,60 динара са законском затезном каматом од 04.05.2018. године до исплате. Ставом трећим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка. Ставом четвртим изреке, одбијен је захтев тужилаца за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, дела којим је тужбени захтев усвојен преко износа од 149.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 04.05.2018. године до исплате и одлуке о трошковима поступка, ревизију је благовремено изјавио тужени због погрешне примене материјалног права, битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП учињене у поступку пред другостепеним судом и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Врховни суд је испитао правилност правноснажне пресуде у побијаном делу на основу члана 403. став 2. тачка 2. и члана 408. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник Републике Србије“ бр. 72/11 ... 10/23) и утврдио да је ревизија туженог у односу на одлуку о главној ствари основана, а у односу на одлуку о трошковима поступка неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из члана 374. став 1. ЗПП у поступку пред другостепеним судом, јер од стране другостпеног суда није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене одредаба овог закона, па нема ни битне повреде која би представљала дозвољени разлог за ревизију по члану 407. став 1. тачка 3. ЗПП.

У конкретном случају, другостепени суд је прихватио чињенично стање утврђено првостепеном пресудом, али није правилно применио материјално право код одлучивања о висини обавезе туженог.

Према утврђеном чињеничном стању, правни претходник тужилаца сада пок. адвокат ДД из ... заступао је туженог ГГ у поступку против ЈП „Љубичево“, који је вођен пред Основним судом у Пожаревцу и окончан судским поравнањем П 1216/05 од 12.01.2006. године, којим је обавезано наведено предузеће на исплату укупног износа од 3.083.000.00 динара овде туженом. Усменим договором између адвоката ДД и туженог, уговорена је награда за заступање у извршном поступку у висини од 10% од износа потраживања од 3.083.000,00 динара. По наплати износа од 1.686.628,08 динара тужени је адвокату исплатио 20.02.2015. године износ од 160.000,00 динара на име награде за заступање, уз издату признаницу. Поступак извршења је настављен ради наплате преосталог потраживања. Наплаћен је износ од још 1.400.000,00 динара у априлу 2015. године. Пошто је адвокат ДД доживео ... 27.04.2015. године, његов син овде тужилац АА наставио је заступање туженог у поступку извршења, по заменичком пуномоћу. По предатом трошковнику у предмету И 1031/15 одређени су укупни трошкови извршног поступка у износу од 309.000,00 динара и исплаћени су овде туженом као извршном повериоцу. Након тога, тужилац АА је као адвокат самостално заступао туженог у поступку извршења код јавног извршитеља ради наплате трошкова насталих у парници ради поништаја судског поравнања и по пресуди П 2428/10 је наплатио своја потраживања на име заступања, изузев износа уплаћеног предујма од 7.923,60 динара.

У овој правној ствари, другостепени суд је прихватио становиште првостепеног суда да је усмени уговор закључен између адвоката и туженог ништав у делу у којем се овде тужени обавезао да адвокату на име награде за заступање плати износ од 10% од износа тужениковог потраживања за наплату, утврђеног судским поравнањем од 26.01.2006. године, зато што је у примени била Тарифа о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката („Службени лист СРЈ“ бр. 54/98, 75/99 ... ) којом је у члану 3. став 1. било предвиђено да поред награде чија је висина одређена овом Тарифом, адвокат и странка могу писмено уговорити и паушалну награду или награду у процентуалном износу, а чланом 23. став 1. Закона о адвокатури („Службени лист СРЈ“ бр. 24/98, 26/98 ...) прописано да адвокат има право на награду за свој рад и накнаду трошкова у вези са радом према Тарифи, па је усмено уговарање накнаде у процентуалном износу ништаво. Следствено томе, правноснажном пресудом је одбијен тужбени захтев за исплату износа од 140.000,00 динара, траженог на име проценутално усмено уговорене награде за заступање, која као противна принудним прописима дејство не производи. При том, уговор о заступању није ништав у делу који се односи на утврђену накнаду у извршном поступку. У питању је износ од 309.000,00 динара накнаде исплаћене извршном повериоцу, овде туженом. У расправљању о висини дуга туженог према тужиоцима, другостепени суд је основаним сматрао потраживање тужилаца у висини од 309.000,00 динара, са споредним потраживањем камате.

Међутим, основано тужени у ревизији указује да је износ од 309.000,00 динара требало умањити за 160.000,00 динара, јер је тужени тај износ платио адвокату на име усмено уговорене процентуалне награде.

Утврђена ништавост усменог уговора о награди за адвокатске услуге у висини од 10% од наплаћеног потраживања, о којој је одлучено у складу са одредбама члана 103. став 1. и 105. став 1. Закона о облигационим односима, једнако се односи не само на захтев тужилаца за исплату 140.000,00 динара који је одбијен, већ и на износ од 160.000,00 динара извршене исплате адвокату на име проценутално уговорене награде за заступање, као последице ништавости по члану 104. став 1. наведеног закона. За исплаћени износ по ништавој одредби уговора о заступању, као неосновано стеченог од стране претходника тужилаца, потраживање тужилаца од 309.000,00 динара се морало умањити, тако да по урачунавању преостали дуг туженог износи 149.000,00 динара. Преко износа од 149.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 04.05.2018. године до исплате, основано је ревизијско оспоравање правилности примене материјалног права од стране другостепеног суда код усвајања тужбеног захтева у вишем износу, због чега је другостепена пресуда у том делу преиначена.

Из изнетих разлога, на основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке пресуде.

Имајући у виду да је одлука да свака странка сноси своје трошкове поступка, у ситуацији када су обе странке делимично успеле у парници, заснована на правилној примени члана 153. став 2. ЗПП, а да преиначење у делу захтева не утиче на другачију оцену о праву на накнаду трошкова поступка, оцењено је да ревизија није основана у побијању правноснажне одлуке о трошковима поступка.

Из наведеног разлога, применом члана 414. став 1. и 420. ЗПП одлучено као у другом ставу изреке ове пресуде.

Председник већа - судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић