Против правноснажног решења донетог у другом степену тужиља је изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијано решење на основу одредбе члана 408. у вези са чланом 420. став 6. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), Врховни суд је оценио да ревизија тужиље није основана.

Побијано решење донето је без битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Тужиља без основа истиче да је у поступку пред другостепеним судом учињена битна повреда одредаба парничног поступка указивањем на погрешну примену одредбе члана 367 став 3 ЗПП која се сходно примењује и у поступку по жалби против решења према одредби члана 402. истог закона, пошто је, према ставу ревидента, о жалби одлучивао стварно ненадлежан суд- виши суд, који је решењем одбио као неосновану жалбу тужиље и решење о одбацивању тужбе потврдио, иако је првостепени суд одлучивао пресудом а не решењем. Међутим, у конкретном случају ожалбена одлука била је одлука првостепеног суда о одбачају тужбе у погледу једног од постављених захтева, која представља решење садржано у пресуди којом је мериторно одлучено о другим захтевима тужиље сагласно одредби члана 342. став 1. Закона о парничном поступку, а за одлучивање о жалби против решења стварно је надлежан виши суд у другом степену према одредби члана 25. став 2. тачка 3. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 10/23).

Такође, ревизијом се указује на учињену битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП која није разлог за изјављивање ревизије према одредби члана 407. став 1. тачка 2. истог закона.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је са туженим почев од 24.03.2011. године закључивала више уговора на основу којих је као ... била радно ангажована код туженог (уговор од 24.03.2011, 30.09.2011, 19.12.2011, 27.12.2011, 19.01.2012, 24.02.2012, 20.06.2012, 08.09.2012. и 17.09.2012. године). Ови уговори су оцењени као симуловани уговори у смислу одредбе члана 66. Закона о облигационим односима с обзиром да су прикривали уговоре о раду као дисимуловане уговоре, јер је рад тужиље по закљученим уговорима имао карактеристике рада из радног односа, због чега је првостепени суд утврдио њихову ништавост сагласно одредби члана 103. ЗОО, а с обзиром да се право на истицање ништавости не гаси сагласно одредби члана 110. истог закона. Ову парницу тужиља је покренула подношењем тужбе 17.11.2022. године, а пре покретања овог поступка тужиља је водила парницу против туженог као послодавца у којој је правноснажном пресудом Основног суда у Шапцу П1 181/21 од 27.04.2022. године, утврђено да је била у радном односу код туженог у периоду од 06.04.2014. године закључно са 12.03.2021. године, као и да су ништави уговори о њеном радном ангажовању закључени са туженим 09.06.2014, 30.01.2020. године, као и уговор од 28.02.2020. године. Истом пресудом одбијен је њен захтев да се утврди да је у радном односу и након 12.03.2021. године, те да се обавеже тужени да са тужиљом закључи уговор о раду на неодређено време.

Код чињенице да је тужиља фактички престала са радом код туженог 12.03. 2021. године, након чега је већ водила радни спор против туженог као послодавца, а који је окончан правноснажном пресудом од 27.04.2022. године, нижестепени судови су закључили да је тужба у спору за заштиту права из радног односа са захтевом да се утврди да је била у радном односу код туженог у периоду од 16.03.2011. до 06.04.2014. године, поднета по протеку преклузивног рока од 60 дана од дана сазнања за повреду, које је имала најкасније 12.03.2021. године када је престала да ради код туженог, па како је ову тужбу поднела дана 17.11.2022. године, иста је неблаговремена у погледу овог захтева због чега је тужиља изгубила право на судску заштиту.

Ревизијом се оспорава наведено становиште другостепеног суда, указивањем да право на истицање ништавости није ограничено роком из члана 195. став 2. Закон о раду, с обзиром да се заснива на одредбама чланова 11. Закона о раду и 103. Закона о облигационим односима.

Међутим, по становишту Врховног суда, правилно је тужба у погледу захтева за утврђење радног односа у одређеном периоду оцењена као неблаговремена. По општем правилу, тужба за утврђење не застарева, али имајући у виду императивно правило о судској заштити из Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014 и 113/2017) садржано у члану 195., рок за тражење судске заштите је у конкретном случају протекао пре поднете тужбе, што је за последицу имало њен одбачај као неблаговремене.

Наиме, наведеном одредбом прописано је право запосленог да покрене спор пред надлежним судом против решења којим му је повређено право или када је сазнао за повреду права. Рок за покретање спора је 60 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права. Овај рок је преклузивни рок материјалног права, па његово пропуштање води губитку права на судску заштиту, што има за последицу немогућност суда да о предмету таквог спора мериторно одлучује. Поштовање рока за подношење тужбе је услов за остваривање судске заштите у радном спору по тужби запосленог о чему суд води рачуна по службеној дужности и одбацује тужбу кад утврди да је тужба поднета неблаговремено.

Неосновано тужиља у ревизији указује на примену одредбе члана 11. Закона о раду у конкретном случају с обзиром да ова одредба прописује незастаривост захтева за утврђење ништавости уговора. Управо из тих разлога је у овом поступку независно од рока из члана 195. став 2. Закона о раду, првостепени суд утврдио ништавост уговора закључених током 2011. и 2012. године између тужиље и туженог, док се у погледу захтева за утврђење постојања радног односа не може применити правило о непостојању временског ограничења за подношење тужбе (незастаривост) већ правило из члана 195. Закона о раду и свих наведених разлога.

На основу члана 414. став 1. и вези са чланом 420. став 6. Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић