У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је код туженог радио на радном месту ... у Одељењу ... . Правилником у изменама и допунама Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији послова који је тужени донео 01.04.2011. године смањен је број извршилаца на том радном месту са 11 на 9 запослених. Одлуком туженог од 18.05.2011. године о престанку потребе за обављањем одређених послова утврђена је листа од 9 запослених који су вишак, међу којима се налази и тужилац. Тужени је 02.06.2011. године донео решење којим је утврдио да тужиоцу престаје радни однос и да му је 30.05.2011. године исплаћена отпремнина. Запослене за чијим радом је престала потреба утврдила је Комисија оформљена одлуком директора туженог од 11.04.2011. године. Утврђивање запослених за чијим је радом престала потреба вршено је коришћењем оцена који су непосредни руководиоци дали за период од 01.09.2009. године до 31.09.2010. године у складу са Правилником туженог о оцењивању радног учинка запослених. Тужилац је добио оцену 2,97. у Одељењу експедиције било је запослених преко омладинске задруге, на пословима које је тужилац могао да обавља. Приликом оцењивања тужиоца, примењиван је један од критеријума - одсуствовање тужиоца са рада због боловања, што је противно одредби члана 151. Закона о раду, којим је прописано да критеријум за утврђивање вишка запослених не може да буде одсуствовање запосленог са рада због привремене спречености за рад.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужбени захтев основан из више разлога. По налажењу тог суда у време када је оспорено решење донето у Одељењу експедиције туженог било је запослених лица преко омладинске задруге на пословима које је тужилац могао да ради и на које је могао бити распоређен, да је тужилац могао доквалификацијом да се обучи за обављање послова који су туженом били потребни, да је тужени поступио супротно члану 172. став 2. Закона о раду, да је у Одељењу ... запослио два лица, а требало је да тужиоцу да предност у запошљавању, да је приликом утврђивања вишка запослених примењивао оцене које се користе за оцену радног учинка запослених, а не оцене утврђене у постуку за утврђивање вишка запослених.

Другостепени суд је одбио жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду. По становишту тог суда, у ситуацији када је разлог за отказ уговора о раду престанак потребе за радом запосленог услед организационих промена којима се на одређеним пословима смањује број извршилаца, образложење решења којим се запосленом отказује уговор о раду, мора да садржи разлоге због којих послодавац између већег броја извршилаца одлучује да одређеном запосленом откаже уговор о раду, да оспорено решење о престанку радног односа 02.06.2011. године не садржи образложење који су оправдани разлози условили доношење овог решења.

По налажењу Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право код су оценили да је оспорено решење незаконито и обавезали туженог да тужиоца врати на рад.

Наиме, одредбом члана 179. тачка 9. Закона о раду (''Сл. гласник РС'', бр.24/2005), прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоје оправдани разлози који се односе на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла. Одредбом члана 158. став 1. Закона о раду прописано је да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9. овог закона запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду. Одредбом члана 185. став 1. Закона о раду прописано је да се уговор о раду отказује решењем у писаном облику и обавезано садржи образложење и поуку о правном леку. Одредбом члана 157. Закона о раду прописано је да критеријум за утврђивање вишка запослених не може да буде одсуствовање запосленог са рада због привремене спречености за рад, трудноће, породиљског одсуства, неге детета и посебне неге детета.

Имајући у виду цитиране законске одредбе и утврђено чињенично стање правилно су нижестепени судови нашли да је решење туженог број 161-Ш од 02.06.2011. године, којим је тужиоцу престао радни однос незаконито и обавезали туженог да тужиоца врати на рад.

Наиме, када се ради о смањењу обима посла, као у конкретном случају, и смањењу броја извршилаца на пословима ..., у Одељењу ... на којима је тужилац био распоређен (смањен је број извршилаца са 11 на 9), било је нужно изложити тужиоца конкуреницији са осталим извршиоцима на истим пословима, применом критериријума за утврђивање вишка запослених, у смислу члана 155. став 1. тачка 4. Закона о раду. Приликом оцењивања тужиоца тужени се руководио критеријумом одсуствовања тужиоца са рада због боловања што је противно одредби члана 157. Закона о раду, којим је прописано да критеријум за утврђивање вишка запослених не може да буде одсуствовање запосленог са рада због привремене спречености за рад. Осим тога, тужилац је могао да буде распоређен на друго радно место односно на послове на којима је тужени континуирано преко омладинске задруге ангажовао раднике.

Последица незаконите одлуке о отказу је реинтеграција, односно право запосленог на враћање на рад, те су правилно нижестепени судови применили одредбу члана 191. став 1. Закона о раду и обавезали туженог да тужиоца врати на рад.

Из изнетих разлога Врховни суд је оценио да ревизија туженог није основана у оспоравању правилности примене материјалног права.

Врховни суд не узима у разматрање наводе ревизије изван дозвољених разлога за изјављивање овог ванредног правног лека, применом члана 407. став 1. ЗПП. Одредбом става 2. истог члана прописано је да се ревизија не може изјавити због погрешне и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Оспоравањем оцене доказа у суштини се оспорава утврђено чињенично стање, што у поступку по ревизији није дозвољено. Наводи ревизије у односу на оцену доказа и наводи којима се оспорава утврђено чињенично стање, остају без утицаја, као противни императивној норми цитиране одредбе члана 407. став 2. ЗПП. У погледу примене материјалног права на утврђено чињенично стање, ревизијом се оспоравају закључци и правни разлози нижестепених судова код оцене о незаконитости решења отказа уговора о раду, али ревизија у томе није основана из разлога који су изнети у овој и побијаној пресуди другостепеног суда, којом је дата правилна оцена о правном значају утврђених чињеница и примени материјалног права.

Из изнетих разлога Врховни суд је, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић