Против ових пресуда захтев за заштиту законитости благовремено је поднео бранилац окривљеног С.Т., адвокат Н.С., због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка од 7) до 9) ЗКП са предлогом да се укине првостепена, односно другостепена пресуда, те да се предмет врати на поновно суђење првостепеном или другостепеном суду.

Врховни касациони суд је доставио захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног С.Т., Републичком јавном тужиоцу, након чега је одржао седницу већа у смислу члана 490. ЗКП, о којој није обавестио јавног тужиоца и браниоца окривљеног, у смислу члана 488. став 2. ЗКП, сматрајући да њихово присуство не би било од значаја за доношење одлуке. На седници већа размотрио је списе предмета са одлукама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Бранилац окривљеног С.Т. у захтеву за заштиту законитости указује да су нижестепене пресуде донете уз учињену битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9. ЗКП, са образложењем да се из члана 14. Кривичног законика закључује да је кривица битан елеменат кривичног дела, те да, уколико у оптужном акту иста није наведена као битан елемент кривичног дела, у том случају дело описано у диспозитиву оптужног акта не представља кривично дело. Стога, према наводима захтева, суд није био овлашћен да у изреку пресуде унесе констатацију „да су окривљени кривично дело учинили у урачунљивом стању“, јер је то у супротности са одредбом члана 420. ЗКП, чиме је правноснажном пресудом учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9. ЗКП.

Врховни касациони суд налази да се захтевом браниоца окривљеног С.Т., правноснажна пресуда неосновано побија због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9. ЗКП.

Одредбом члана 420. став 1. ЗКП, прописано је да се пресуда може односити само на лице које је оптужено и само на дело које је предмет оптужбе садржане у поднесеној или на главном претресу измењеној или проширеној оптужници.

У конкретном случају оптужним предлогом Основног јавног тужиоца у Јагодини Кт 67/08 од 11.11.2008. године, окривљенима С.Т. и М.Г. било је стављено на терет да су „ради крађе оборили 72 храстова стабла и 15 церових стабала, а количина оборених стабала износи 32,47 м3, при чему су били свесни свог дела и хтели његово извршење и били свесни да је њихово дело забрањено.“ Стога, по оцени овога суда, тиме што је у изреку пресуде унет навод да су окривљени критичном приликом поступали у урачунљивом стању, идентитет између оптужбе и пресуде није повређен, имајући у виду, као што је напред наведено, да је у чињеничном опису кривичног дела датом у диспозитиву оптужног предлога било назначено „да су окривљени били свесни свога дела и хтели његово извршење, као и да су били свесни да је њихово дело забрањено“, из којих навода произлази да су окривљени поступали са директним умишљајем и са свешћу да је њихово дело забрањено. Како је урачунљивост неопходна претпоставка и једне од насталости кривице – виности и да само урачунљиво лице може поступати са виношћу, то по оцени овога суда, из цитираних навода оптужног предлога произлази да су окривљени могли да схвате значај свога дела и да управљају својим поступцима, односно да су критичном приликом поступали у урачунљивом стању.

Следствено изнетом, тиме што је првостепени суд у чињенични опис кривичног дела које је дато у изреци пресуде унео навод да су окривљени поступали у урачунљивом стању није учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9. ЗКП, а супротни наводи захтева браниоца окривљеног су оцењени као неосновани.

Наводима браниоца окривљеног да код кривичног дела шумска крађа из члана 275. став 2. у вези става 1. КЗ, за које је окривљени С.Т. оглашен кривим правноснажном пресудом, количина оборених стабала није последица кривичног дела већ објективни услов инкриминације, који по својој природи стоји изван кривичног дела, што, према наводима захтева, значи да у односу на количину оборених стабала не постоји умишљај, затим да нижестепени судови нису утврдили постојање намере код окривљених да прибаве противправну имовинску корист односно да оборена стабла продају, као и да у редовном кривичном поступку није цењено постојање неотклоњиве стварне заблуде код окривљених која би искључила њихову кривицу, по оцени овога суда, правноснажна пресуда се у суштини побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, што не представља разлог у смислу члана 485. став 4. ЗКП, због којег окривљени преко браниоца може поднети овај ванредни правни лек, па је захтев браниоца окривљеног у овом делу оцењен као недозвољен.

Бранилац окривљеног С.Т. у захтеву за заштиту законитости као разлог подношења захтева наводи и битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 7) и 8) ЗКП, али не образлаже на који начин су ове повреде Закона учињене.

Врховни касациони суд је приликом одлучивања о захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног везан разлозима (члан 485. став 1. у вези става 4), делом и правцем побијања који су истакнути у захтеву за заштиту законитости, како је то изричито прописано чланом 489. став 1. ЗКП, што значи да суд одлучујући о захтеву за заштиту законитости, уколико у захтеву разлози у односу на истакнуте повреде закона нису конкретизовани, нема законских овлашћења да по службеној дужности тумачи у чему се повреде закона састоје. Код напред наведеног, Врховни касациони суд је нашао да захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног у делу у коме се позива на повреде закона из члана 438. став 1. тач.7) и 8) ЗКП, нема законом прописан садржај.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП, и члана 487. став 1. тач.2) и 3) ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар – саветник                                                                                       Председник већа - судија

Весна Веселиновић,с.р.                                                                                     Јанко Лазаревић,с.р.