Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима поступка.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11), Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужиоца није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка пред другостепеним судом из члана 374. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку на коју се у ревизији указује, јер побијана одлука садржи јасне и потпуне разлоге о одлучним чињеницама, које нису у супротности са изведеним доказима. Такође, нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. Закона о парничном поступку пред другостепеним судом, на коју се у ревизији указује, с обзиром да је другостепени суд приликом одлучивања правилно применио релевантне одредбе Закона о парничном поступку.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог на радном месту сарадник за осматрање и обавештавање. Правилником о унутрашањој организацији и систематизацији радних места, који је тужени донео 09.11.2011. године, укинуто је радно место сарадник за осматрање и обавештавање. По доношењу Правилника, тужени је тражио од старешина Градских управа, посебних организације и служби Града Новог Сада да се изјасне о могућности преузмања тужиоца за обављање послова који одговарају његовој стручној спреми, међутим, добијен је одговор да нема могућности да се тужилац преузме. Стога је тужени 15.12.2011. године донео решење којим утврђује да је тужилац нераспоређен од 15.12.2011. године и против овог решења тужилац је изјавио приговор, који је решењем туженог од 30.12.2011. године одбијен. После правоснажности овог решења, тужени је 09.03.2012. године донео решење у коме је наведено да тужиоцу престаје радни однос 02.04.2012. године због престанка потребе за радом запосленог, услед технолошких, економских, односно организационих промена код туженог и овим решењем је утврђено право на отпремнину тужиоцу. Против овог решења тужилац је изјавио приговор који је решењем туженог од 28.03.2012. године, одбијен.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно је другостепени суд применио материјално право када је одбио тужбени захтев за поништај решења туженог и враћање тужиоца на рад.

Законом о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“ бр. 48/91 ... 23/2013), који се у овој парници примењује на основу члана 189. Закона о државним службеницима, чланом 64а став 2. тачка 6. прописано је да се запосленом отказује радни однос када услед промена у организацији стекне статус нераспоређеног, а не може да му се обезбеди радно место у истом или другом државном органу. Чланом 65. став 1. истог закона прописано је да ако је у државном органу дошло до смањења броја запослених, односно постављених лица, услед промена у организацији и методу рада, односно услед смањења обима и укидања послова, запослени и постављена лица распоређују се на радна места у истом или другом државном органу која одговарају њиховој стручној спреми, а ставом 4. истог члана прописано је да уколико се запослени, односно постављено лице не може распоредити у складу са ставом 1. и 2. овог члана, функционер односно орган из става 2. овог члана доноси решење којим се утврђује да је запослени односно постављено лице, остао нераспоређен.

Тужиоцу је правоснажним решењем туженог од 15.12.2011.године утврђен статус нераспоређеног лица на радном месту у органу локалне самоуправе, с обзиром да је радно место на коме је био запослен укинуто, а тужилац није могао да буде распоређен на друго радно место које одговара његовој стручној спреми. Осим тога, тужени је донео коначно решење којим се утврђује да тужиоцу радни однос престаје 02.04.2012. године и којим му је утврђено право на отпремнину.

По оцени Врховног касационог суда, тужиоцу је престао радни однос на основу законитог решења, које је донето на основу правоснажног решења о утврђивању статуса нераспоређеног запосленог. Спорна решења су донета правилном применом чланова 64а и 65. Закона о раду у државним органима. Како је од 15.12.2011. године престала потреба за радом тужиоца код туженог, што је утврђено правоснажним решењем, а није било могуће да му се обезбеди обављање других послова, тужиоцу је радни однос престао 02.04.2012. године.

Стога су неосновани ревизијски наводи о погрешној примени материјалног права.

Приликом одлучивања Врховни касациони суд је ценио и остале наводе из ревизије тужиоца, али их није посебно образлагао с обзиром да нису од утицаја на доношење другачије одлуке.

Из наведених разлога Врховни касациони суд је одлучио као у изреци пресуде на основу члана 413. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Лидија Ђукић,с.р.