Врховни касациони суд је у смислу члана 488. став 1. ЗКП, доставио захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу, па је одржао седницу већа о којој у смислу члана 488. став 2. ЗКП, није обавестио јавног тужиоца и браниоца окривљеног, налазећи да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке, у којој седници је размотрио списе предмета, заједно са правноснажним пресудама против којих је захтев поднет, па је по оцени навода и предлога у захтеву браниоца окривљеног, нашао:

Бранилац окривљеног у захтеву за заштиту законитости наводи да је окривљени М.Л., побијаном пресудом Основног суда у Ужицу К 378/14 од 02.04.2015. године, оглашен кривим због кривичног дела противправно лишење слободе из члана 132. став 1. КЗ и два кривична дела насиље у породици из члана 194. став 1. КЗ а пресудом Основног суда у Ужицу К 648/12 од 11.02.2013. године, је оглашен кривим за кривично дело превара из члана 208. став 1. КЗ, при чему се, према ставу браниоца, ове пресуде временски и просторно односе на исти догађај и исти скуп чињеница а радње за које је окривљени оглашен кривим пресудом Основног суда у Ужицу К 378/14 од 02.04.2015. године су временски и просторно повезане са радњом за коју је окривљени осуђен пресудом Основног суда у Ужицу К 648/12 од 11.02.2013. године, због чега налази да је правноснажном пресудом повређен члан 4. ЗКП.

Врховни касациони суд налази да се изнетим наводима браниоца окривљеног, суштински указује да је ствар већ правноснажно пресуђена и тиме побијана правноснажна пресуда оспорава због повреде закона из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП.

Врховни касациони суд налази да се захтевом браниоца окривљеног неосновано указује да се у побијаној правноснажној пресуди и пресуди Основног суда у Ужицу К 280/13 од 05.11.2013. године (која је донета у поновљеном поступку након укидања пресуде Основног суда у Ужицу К 648/12 од 11.02.2013. године, на коју се указује захтевом браниоца окривљеног), ради о истим чињеницама, те тако о истим инкриминисаним радњама окривљеног.

Наиме, правноснажном пресудом Основног суда у Ужицу К 280/13 од 05.11.2013. године, окривљени М.Л., оглашен је кривим због кривичног дела превара из члана 208. став 1. КЗ, извршеног почетком априла месеца 2012. године и дана 27.05.2012. године, довођењем у заблуду оштећеног С.В., на начин описан у изреци те пресуде, чиме је окривљени оштећеног навео да му на штету своје имовине у два наврата преда износ од 80.000,00 динара, у ком износу је окривљени прибавио противправну имовинску корист. Побијаном пресудом Основног суда у Ужицу К 378/2014 од 02.04.2015. године, окривљени је оглашен кривим да је извршио кривично дело противправно лишење слободе из члана 132. став 1. КЗ, на штету оштећене С.К.

Према наведеном, иако је у оба поступка реч о истом окривљеном, чињенични опис кривичног дела превара и кривичног дела противправно лишење слободе је потпуно другачији и то како у погледу радњи окривљеног и његовог субјективног односа према извршеном делу, тако и у односу на настале последице тих радњи. Поред тога, наведена кривична дела су извршена на штету различитих оштећених лица и насупрот наводима захтева, предметни догађаји немају ни исти временски оквир, с обзиром на то да је, према изреци пресуде Основног суда у Ужицу К 280/13 кривично дело превара извршено и у априлу 2012. године, а не само 27.05.2012. године, када је извршено кривично дело противправно лишење слободе за које је окривљени оглашен кривим побијаном првостепеном пресудом.

Имајући у виду наведено, по оцени Врховног касационог суда, не може се сматрати да се чињенични описи цитираних кривичних дела односе на исти догађај и на исте чињенице и радње окривљеног, те се стога у конкретном случају не ради о пресуђеној ствари.

Из изнетих разлога Врховни касациони суд налази да се правноснажна пресуда неосновано побија због повреде закона из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП.

Поред тога, бранилац окривљеног у захтеву истиче и то да је правноснажном пресудом тиме што је окривљени оглашен кривим за кривично дело иако је у питању пресуђена ствар, повређено људско право окривљеног гарантовано чланом 4. Протокола број 7, Европске конвенције о људским правима, што би по оцени овога суда представљало повреду закона на штету окривљеног из члана 485. став 1. тачка 3) ЗКП.

Имајући у виду да је одредбом члана 484. ЗКП, која прописује обавезан садржај захтева, прописано да се у захтеву за заштиту законитости мора навести разлог за подношење (члан 485. став 1) а у случају из члана 485. став 1. тачка 2) и 3) тог законика, мора се доставити и одлука Уставног суда или Европског суда за људска права, а да бранилац окривљеног, иако је захтев поднео по законском основу из члана 485. став 1. тачка 3) ЗКП, уз захтев није доставио одлуку Уставног суда и Европског суда за људска права којим је утврђено да је повређено или ускраћено људско право и слобода окривљеног у поступку које је зајемчено Уставом или Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода и додатним протоколима, већ је доставио пресуду Европског суда за људска права која се не односи на окривљеног, Врховни касациони суд налази да захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног нема законом прописан садржај у односу на цитирани законски основ.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП и члана 487. став 1. тачка 3) ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар – саветник                                                                           Председник већа - судија

Весна Веселиновић                                                                                 Јанко Лазаревић