У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Љубице Милутиновић, председника већа, Биљане Драгојевић и Марине Говедарица, чланова већа, у парници тужиоца И.С. из З., чији је пуномоћник Р.К., адвокат из З., против туженог ДОО за пружање услуга такси превоза T. c. из З., кога заступа Р.С., адвокат из З., ради поништаја одлуке, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2654/13 од 17.03.2014. године, у седници одржаној 23.12.2015. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2654/13 од 17.03.2014. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Зрењанину П1 107/12 од 16.05.2013. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништи као незаконито решење туженог од 01.11.2011. године којим је тужиоцу отказан уговор о раду и да се обавеже тужени да га врати на рад и распореди на одговарајуће радно место. Ставом другим изреке, одлучено је о трошковима поступка.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 2654/13 од 17.03.2014. године, одбијена је жалба тужиоца и потврђена првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужилац је изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП (''Службени гласник РС'' 72//11...), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности. Нема значаја навод ревизије о битној повреди из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП јер она не представља дозвољен ревизијски разлог али ни навод о битној повреди из става 1. истог законског члана учињеној у другостепеном поступку јер су побијаном другостепеном пресудом оцењени битни наводи жалбе.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је радио код туженог по основу уговора о раду од 29.09.2011. године на радном месту возача такси возила. Наведеним уговором о раду радни однос је заснован на одређено време почев од 01.10.2011. до 31.03.2012. године. Чланом 8. наведеног уговора уговорено је да пробни рад траје шест месеци и да у току трајања пробног рада парничне странке могу да откажу уговор о раду са отказним роком не краћим од пет радних дана. Код туженог постоји Упутство за рад такси возача којег су били дужни да се придржавају сви возачи.

Закључивању уговора о раду претходило је закључење уговора о пословно- техничкој сарадњи од 06.05.2011. године који је уговор отказан око чега странке воде поступак пред првостепеним судом. Тужени је 02.11.2011. године донео обавештење у коме је навео да тужилац не испуњава све законске услове за обављање посла такси превозника јер не поседује легитимацију за такси возача, због чега није у стању да обавља делатност. Тужени је констатовао да је испуњен раскидни услов и обавестио тужиоца да му са 08.11.2011. године отказује уговор о пословно-техничкој сарадњи.

Решење о отказу уговора о раду донето је 01.11.2011. године. У решењу је наведено да се уговор о раду отказује са 08.11.2011. године, да је уговором о раду уговорен пробни рад од шест месеци и да је тужени искористио могућност из члана 36. став 3. Закона о раду и отказао тужиоцу наведени уговор имајући у виду резултате пробног рада тужиоца. Код туженог не постоји посебна комисија за праћење резултата рада али рад свих таксиста прати пет координатора туженог који су таксисти, што је тужени својом одлуком верификовао. У случају тужиоца координатор је био Д.Г. чији је задатак био да прати његов рад и обавештава директора о притужбама. Тужилац је позван у канцеларију туженог 01.11.2011. године где су му у присуству два координатора поново предочене притужбе на његов рад, које су у претходном периоду стављене од стране клијената и колега таксиста. Притужбе су се односиле на стање његовог аутомобила које није задовољавало хигијенске услове, затим вожња дужом релацијом, прича телефоном у току вожње.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили захтев тужиоца за поништај решења о отказу.

Према члану 36. Закона о раду за време пробног рада запослени послодавац могу да откажу уговор о раду са отказним роком који не може бити краћи од пет радних дана. Запосленом који за време пробног рада није показао одговарајуће стручне и друге радне способности престаје радни однос даном истека рока одређеног уговором о раду.

У овом случају, између парничних странака закључен је уговор о раду на одређено време и при томе уговорен пробни рад. Тужилац за време пробног рада није показао одговарајуће стручне и радне способности, о чему је обавештен од стране свог претпостављеног, а на основу примедби клијената и колега. Како је у поступку пред нижестепеним судовима утврђено (а утврђено чињенично стање се у ревизији не може побијати) да тужилац не показује одговарајуће стручне и друге радне способности, наступио је отказни разлог из члана 36. став 3. Закона о раду.

Према садржини одредбе члана 36. став 3. Закона о раду послодавац или запослени могу у току трајања целог периода пробног рада учинити отказ уговора о раду са отказним роком од најмање пет радних дана, што представља одустајање од уговора по сопственој диспозицији а по изричитом законском основу. Стипулација ове одредбе не упућује на обавезност образложења разлога и мотива за овакво отказивање и одустајање од уговореног пробног рада. Тужени је у поступку ипак дао разлог и образложио га, што је у спроведеном судском поступку и чињенично проверено, па су о томе неосновани ревизијски наводи.

Како се у ревизији понављају наводи из жалбе правилно оцењени од стране другостепеног суда, то је изостављено детаљније образлагање даљих разлога побијања правноснажне пресуде и одлучено као у изреци на основу члана 414. став 2. ЗПП.

Председник већа судија

Љубица Милутиновић,с.р.