Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж3 13/15 од 16.11.2015. године, поводом жалби окривљеног П.К. и бранилаца окривљених П.К. и И.С., а по службеној дужности, у смислу одредбе члана 451. став 2. ЗКП, преиначена је пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж1 743/14 од 10.02.2015. године, тако што је Апелациони суд у Новом Саду, као суд трећег степена окривљеног П.К., због кривичног дела примање мита из члана 367. став 1. КЗ за које је том пресудом оглашен кривим осудио на казну затвора у трајању од 10 месеци, у коју му се урачунава време задржавања од 19. до 20.04.2011. године и истовремено одредио да ће окривљени ову казну затвора издржавати у кућним условима уз примену електронског надзора, док је окривљеног И.С. због кривичног дела давање мита из члана 368. став 1. КЗ за које је оглашен кривим осудио на казну затвора у трајању од три месеца и истовремено одредио да ће окривљени ову казну издржавати у кућним условима уз примену мере електронског надзора, док су жалбе окривљеног П.К. и бранилаца окривљених П.К. и И.С. одбијене као неосноване, а другостепена пресуда је у непреиначеном делу потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног П.К., адвокат Д.А. због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП у вези чланова 16. и 407. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд побијане пресуде укине и предмет врати Апелационом суду у Новом Саду на поновно одлучивање, односно да исте преиначи тако што ће окривљеног П.К. ослободити од оптужбе.

Након што је примерак захтева за заштиту законитости у смислу одредбе члана 488. став 1. ЗКП доставио Републичком јавном тужиоцу, Врховни касациони суд је одржао седницу већа сходно одредби члана 490. ЗКП, о којој, у смислу одредбе члана 488. став 2. ЗКП није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, јер веће није нашло да би њихово присуство било од значаја за доношење одлуке.

На седници већа, Врховни касациони суд је размотрио списе предмета, са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног П.К., адвоката Д.А. је неоснован.

Бранилац окривљеног П.К., позивајући се на повреду закона из члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, не указује конкретно ни на једну повреду закона из члана 485. став 4. ЗКП због које је подношење захтева дозвољено окривљеном, преко браниоца, а из образложења захтева и навода да се побијане пресуде заснивају на извештају које је сачинила румунска полиција на румунском језику, на ком доказу се пресуде не могу заснивати, како због тога што је нејасно на који начин је предметни извештај прибављен, тако и због тога што је исти на српски језик преведен од стране неовлашћеног лица, због чега све је овај доказ сходно одредби члана 407. ЗКП суд морао издвојити из списа, што није учинио, по оцени Врховног касационог суда, произилази да захтев подноси због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП.

Изнете наводе захтева Врховни касациони суд оцењује неоснованим.

Наиме, по оцени Врховног касационог суда, извештај Министарства администрације и унутрашњости инспектората граничне полиције Жупаније Тамиш бр. 194Д/П/2010/VIII од 18.04.2011. године прибављен је у свему у складу са одредбама ЗКП и јавном тужиоцу је заједно са преводом истог на српски језик достављен као саставни део поднете кривичне пријаве, из чега несумњиво произилази да је означени извештај на српски језик преведен од стране МУП-а РС, на шта је овај орган овлашћен.

Истовремено, овај суд указује да се правноснажне пресуде поред овог доказа заснивају на другим доказима и то пре свега на исказу сведока В.Ћ., те материјалним доказима и то извештају о садржају комуникације између Н.Б. и И.С. на дан 26.12.2010. године који је сачињен од стране МУП-а РС, Дирекција полиције УКП Панчево дана 01.04.2011. године, те оперативном распореду службеника по сменама Царинске испоставе Српска Црња за дан 26.12.2010. године.

Код оцене овог навода захтева браниоца окривљеног П.К., Врховни касациони суд је имао у виду чињеницу да је повреда кривично-процесног закона о којој је реч, сада прописана као релативно битна повреда одредаба кривичног поступка, која може утицати на законитост пресуде само ако се иста заснива искључиво на незаконитом доказу, што конкретно није случај.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 491. став 1. ЗКП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                                                                   Председник већа-судија

Јелена Петковић-Милојковић,с.р.                                                                                                                          Драгиша Ђорђевић,с.р.