У поступку чије понављање се тражи, пресудом Вишег суда у Београду П бр. 20267/10 од 05.04.2011. године тужени је обавезан да тужиоцу на име дуга исплати 102.564,10 евра у динарској противвредности по курсу на дан исплате са припадајућом каматом и да му накнади парничне трошкове у износу од 679.060,00 динара. Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. бр. 6196/14 од 28.11.2014. године одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда, осим у делу који се односи на камату, у ком делу је првостепена пресуда преиначена. Поднеском од 03.04.2013. године тужени је преко пуномоћника поднео предлог за понављање правноснажно окончаног поступка, из разлога прописаних чланом 422. тачка 9. ЗПП, и навео да је по окончању поступка прибавио нови доказ који раније није могао употребити, а ради се о накнадно прибављеном налазу и мишљењу вештака за информационе технологије, који је уз предлог приложен. У налазу је наведено да је могуће методом анализе технологије материјала несумњиво утврдити да ли су печат и потпис на спорној признаници о дугу термички третирани, из чега би се утврдило да је текст признанице накнадно дописиван на већ постојећем меморандуму снабдевеном печатом и потписом туженог. Наведено је такође да је тужени током целог поступка тврдио да је текст признанице о дугу откуцан на бланко потписаном и печатираном папиру, те да спорни дуг није никада постојао.

С обзиром на наведено, правилно је у нижестепеним решењима примењено материјално право када је одбијен предлог туженог за понављање поступка.

По оцени Врховног касационог суда, правилан је закључак нижестепених судова да нису испуњени услови за понављање поступка из члана 422. тачка 9. ЗПП, по коме се правноснажно завршени поступак може поновити ако странка сазна за нове чињенице или нађе или стекне могућност да употреби нове доказе на основу којих је за странку могла бити донета повољнија одлука да су те чињенице или докази били употребљени у ранијем поступку. Првостепени суд је одржао рочиште поводом предлога за понављање поступка и извршио увид у приложени писмени доказ, односно налаз и мишљење судског вештака за информационе технологије, из кога не произилази да се ради о новом доказном средству, односно новој технологији утврђивања фалсификата, који се није могао употребити до правноснажног окончања поступка. Стога се ревизијом неосновано истиче погрешна примена материјалног права.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 405. став 1. у вези члана 412. став 4. ЗПП.

Председник већа-судија

Снежана Андрејевић, с.р.