У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Весне Поповић, председника већа, Лидије Ђукић и Божидара Вујичића, чланова већа, у парници тужиоца З.С. из Б., чији је пуномоћник Б.П.-С., адвокат из Б., против тужене Републике Србије – Министарства правде, Високи савет судства, Први основни суд у Београду, коју заступа Државни правобранилац из Београда, ради накнаде штете, одлучујући о ревизиији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 3369/14 од 19.08.2015. године, у седници одржаној на дан 14.04.2016. године, донео је

П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Апелационог суда у Београду Гж1 3369/14 од 19.08.2015. године, тако што се одбија жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 12П1 број 765/13 од 13.06.2014. године, у ставовим првом и трећем изреке, којом је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде штете због повреде права личности исплати 100.000,00 динара као и да му на име трошкова парничног поступка исплати 210.000,00 дианра.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ другостепена пресуда у ставу трећем изреке, тако што се одбија захтев тужене да јој тужилац накнади трошкове парничног поступка поводом жалбе од 33.000,00 динара, као неоснован.

У осталом делу ревизија тужиоца се ОДБИЈА као неоснована.

Трошкови ревизијског поступка се не досуђују тужиоцу.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 12П1 756/13, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев и обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете услед душевних болова због повреде части и угледа исплати 500.000,00 динара у року од 15 дана, ставом другим изреке, одбијен тужбени захтев преко досуђеног за још 2.500.000,00 динара као неоснован и ставом трећим изреке обавезана тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка од 210.000,00 динара.

Одлучујући о жалбама странака, Апелациони суд у Београду пресудом Гж1 3369/14 од 19.08.2015. године, преиначио је првостепену пресуду у ставу првом и трећем изреке, тако што је одбио тужбени захтев да се обавеже тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете услед претрпљених душевних болова због повреде части и угледа исплати 500.000,00 динара као и трошкове парничног поступка од 210.000,00 динара. Ставом другим изреке, одбијена као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда у ставу другом њене изреке, ставом трећим обавезан тужилац да туженој накнади трошкове жалбеног поступка од 33.000,00 динара, ставом четвртим изреке, одбијен захтев тужене за накнаду трошкова првостепеног поступка као неоснован и ставом петим изреке, одбијен захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка по жалби као неоснован.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену благовремено је изјавио ревизију тужилац побијајући је због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијане пресуде у оквиру овлашћења из члана 408. ЗПП („Сл. гласник РС“, број 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужиоца делимично основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а тужилац у ревизији одређено не указује на постојање неке друге битне повреде одредаба парничног поступка која би могла да буде од утицаја на доношење законите и правилне одлуке у овој парници.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је био судија Петог општинског суда у Београду од 21.07.1997. године, све до одлуке Високог савета судства 06-00- 37/2009 од 25.12.2009. године, када му је престала судијска функција са 31.12.2009. године. Одлуком Уставног суда У број 570/11 од 24.07.2012. године, усвојена је уставна жалба тужиоца изјављена против одлуке Високог савета судства од 01.12.2011. године, којом је одбијен његов приговор против прве одлуке Високог савета судства и наложено Високом савету судства да изврши избор тужиоца у року од 60 дана од пријема одлуке, с обзиром да је у поступку преиспитивања Уставни суд нашао да за тужиоца није оборена претпоставка изборности. Спроводећи наведену одлуку Високи савет судства је 18.09.2012. године, тужиоца изабрао за судију Првог основног суда у Београду. На судијску дужност на основу наведене одлуке Високог савета судства тужилац је ступио 15.10.2012. године.

Одлучујући о тужбеном захтеву, првостепени суд је нашао да тужиоцу припада право на накнаду нематеријалне штете у износу утврђеном првостепеном пресудом, јер је Високи савет судства као орган тужене у поступку избора тужиоца за судију, поступао неправилно и незаконито и на тај начин му је проузроковао нематеријалну штету, због повреде части и угледа.

Одлучујући о жалбама странака, другостепени суд је изразио став да тужилац нема право на накнаду нематеријалне штете, па је првостепену пресуду преиначио и тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете у целости одбио.

И по оцени Врховног касационог суда, правилно је другостепени суд закључио да доношење незаконите одлуке о неизбору судија, само по себи не представља узрок чија је последица повреда части, угледа и достојанства личности и тиме наношења тих видова нематеријалне штете. Због тога је нужно да се у сваком конкретном случају цени да ли су испуњени услови за постојање штете и да ли постоји основ за њену накнаду. Одлучујући о избору судија Високи савет судства је одлучивао о правима и обавезама судија, чиме се Високи савет судства ставља у посебну врста суда (о чему се изјаснио и Европски суд за људска права у тумачењу члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода), па се и на њега примењују правила правичног суђења. Његова прва уопштена одлука којом је одлучено о неизбору судија, укључујући и тужиоца, произилази из оцене тог органа да ти кандидати па и тужилац нису испуњавали услове за избор судија, прописана правилима Високог савета судства.

Високи савет судства је по закону орган у чијој је надлежности било да цени испуњеност услова и његов став о томе није изнет у намери да се повреди част и углед кандидата, већ да се спроведе поступак избора судија и донесе одлука поводом избора судија. Та одлука је подлегала оцени по правном леку, који је тужилац искористио, након чега је донета конкретна одлука за све кандидате укључујући и тужиоца. У одлуци у односу на тужиоца Високи савет судства је оценио да ли он испуњава услове за избор и нашао да их не испуњава.

И поред те конкретне одлуке тужилац је заједно са осталим судијама поднео уставну жалбу Уставном суду који је утврдио да је у поступку одлучивања о избору судија а и тужиоца дошло до повреде њеног права на правично суђење. Право на правично суђење гарантовано је чланом 32. Устава Републике Србије и чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Устав Србије је право на правично суђење сврстао у људска и мањинска права и слободе уз њихову непосредну примену по члану 18. став 1. Због тога се право на правично суђење сврстава у права личности. Иако тужилац није изричито навео да му је повређено то право, иако то наводи и у тужби а и у ревизији, по оцени Врховног касационог суда тужилац има право на накнаду за повреду овог права, јер част и углед спадају у појам права личности, који поред части и угледа као елемената права личности спадају и сва друга права из члана 6. Европске конвенције о људским правима и основним слободама (али и право на живот, физички и психички интегритет, здрави пијетет, достојанство, приватни живот, право на изношење мишљења, заштиту лика, личност, приватне податке и слично). Повреда права на правично суђење у овом конкретном случају отклоњена је Одлуком Уставног суда и потом новом Одлуком Високог савета судства о избору тужиоца за судију, али околности случаја су такве, да тужиоцу по оцени овога суда припада и новчана накнада за штету која му је причињена на наведени начин у складу са чланом 200. Закона о облигационим односима.

Уставни суд је у својој одлуци навео бројне пропусте Високог савета судства при одлучивању, због чега је и утврдио повреду права на правично суђење тужиоцу, а и осталим судијама које нису изабрани у поступку општег избора судија у 2009. години.

То су разлози због којих, по оцени овога суда, тужилац има право и на накнаду нематеријалне штете због повреде права личности, чија је висина одређена применом критријумима из члана 200. Закона о облигационим односима. Врховни касациони суд налази да је досуђени износ адекватан учињеној повреди и да је тужена у обавези да тужиоцу ову накнаду исплати.

У осталом делу ревизија тужиоца није основана, јер у конкретном случају није утврђено да је у образложеној одлуци као и иступима представника Високог савета судства било омаловажавања и непоштовања личности тужиоца као судије нити пак клевете. Име тужиоца није поменуто у било ком контексту. У поступку није утврђено да је постојала намера да се тужиоцу нанесе штета. Тужилац је искористио правне лекове који су му стајали на располагању и одлуком Високог савета судства изабран је за судију, па је тиме и досуђивањем накнаде као у изреци ове пресуде успостављена нарушена психичка равнотежа, због чега је у осталом делу ревизија тужиоца одбијена као неоснована.

Правилна је и одлука првостепеног суда о трошковима парничног поступка јер је донета правилном применом одредаба члана 153. и 154. ЗПП, чија је висина одмерена у складу са важећом адвокатском тарифом и таксеном тарифом, па је и у том делу преиначена другостепена пресуда као и у делу у коме је тужилац обавезан да туженој накнади трошкове жалбеног поступка јер је тужилац успео са ревизијом и у том делу преиначена другостепена пресуда.

На основу изложеног одлучено је као у изреци применом члана 414. став 1. и члана 416. став 1. ЗПП.

Председник већа-судија

Весна Поповић,с.р.