У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Божидара Вујичића, председника већа, Весне Субић и Јелице Бојанић Керкез, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., кога заступа пуномоћник Горан Митровић адвокат из ..., против тужене Републике Србије, коју заступа Државно правобранилаштво – Одељење у Новом Саду, ради утврђења, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 2201/20 од 01.10.2020. године, у седници већа одржаној дана 30.06.2021. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж 2201/20 од 01.10.2020. године.

ОДБИЈА СЕ, као неоснован, захтев тужиоца за накнаду трошкова ревизијског поступка.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Новом Саду П 710/2019 од 25.06.2020. године одбијен је тужбени захтев тужиоца АА из Новог ... је тражио да се утврди да усмена изјава сада пок. ББ, бивше из ..., коју је дала 02.11.2015. године пред три истовремено присутна сведока представља израз њене последње воље – усмено завештање које се односи на имовину непокретности која у природи представља једноипособан стан од 51м2 у ..., ... бр. ..., стан ..., спрат ..., а која некретнина је уписана у ЛН ... КО ..., а према туженој Републици Србији, те да се обавеже тужена да тужиоцу накнади све проузроковане трошкове овог спора у року од 15 дана, са законским затезним каматама од пресуђења до исплате; обавезан је тужилац да туженој на име трошкова поступка исплати износ 70.500,00 динара, у року од 15 дана под претњом извршења.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 2201/20 од 01.10.2020. године жалба тужиоца је одбијена и првостепена пресуда потврђена; одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, битне повреде одредаба парничног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду, у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ...18/20), па је оценио да изјављена ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 372. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју се у ревизији посебно указује, није прописана као ревизијски разлог, у смислу члана 407. став 1. тачка 2. и 3. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац се, са супругом и децом, током 2010. године уселио у стан који се налази у ..., ... број ..., а убрзо након тога његова породица се спријатељила са сада пок. ББ, која је живела у стану поред њиховог, и која је због добрих међусобних односа, желела да се „ороди“ са њима и остави им стан. Иначе, ББ је рођена ... године, а преминула је 07.11.2015. године. Имала је основно образовање и била је писмена, а након смрти супруга, живела је сама јер није имала децу, родбину и блиских пријатеља који би водили рачуна о њој.

На почетку пријатељства пок. ББ и породице тужиоца њој није била потребна помоћ, јер је била покретна и бринула је сама о себи. Имала је проблема са срцем, притиском и ногом, узимала је редовно терапије и није било већих проблема око њеног здравственог стања, које се погоршало две године пред смрт и од тада су тужилац и његова супруга све више бринули о њој и обилазили је. Око 15.10.2015. године она је имала стомачних тегоба и тужилац је позвао хитну помоћ, одведена је у болницу где је задржана на прегледу, да би након 1-2 дана тужилац позван да дође по њу, с обзиром да она није пристала на хитан хируршки захват. Тада јој је преписан посебан режим исхране, није могла да устане из кревета и комплетну помоћ и негу су јој пружали тужилац и његова супруга. Од тада су тужилац и ББ почели да причају како би могли да уобличе њену вољу да му остави стан. Пре свега су разматрали могућност закључења уговора о доживотном издржавању, па је у ту сврху урађен налаз од стране неуропсихијатра од 27.10.2015. године у ком је констатовано да она нема знакова душевног поремећаја, душевног обољења, као ни деменције. Међутим, овај уговор није сачињен јер је ББ мислила да има још довољно времена за његово сачињавање, а потом јој се здравствено стање погоршавало и имала је прегледе све до њене смрти.

Дана 02.11.2015. године тужилац је одвео ББ на преглед код васкуларног хирурга где јој је урађен доплер крвних судова и предложена ампутација ноге, на шта она није пристала. Одмах након прегледа ББ је рекла тужиоцу да жели да му остави стан. По повратку у стан она је рекла тужиоцу да позове комшиницу, тужиочевог пријатеља и његову супругу, који су били у тужиочевом стану, јер је желела да у њиховом присуству да изјаву да хоће да тужиоцу остави стан. Тужилац је тако и учинио, наведена лица су дошла у стан ББ и она им је саопштила да не жели да јој се ампутира нога и да стан у ком живи оставља тужиоцу, као и да жели да они ову изјаву потврде пред судом. Након тога њено здравствено стање је било све лошије, стално је лежала и о њој су бринули тужилац и његова супруга и мајка. Иако је била непокретна, исцрпљена, све време је била свесна све до смрти 07.11.2015. године. Пред Основним судом у Новом Саду, у поступку Р3 11/17, на рочишту одржаном 14.03.2017. године саслушани су наведени сведоци усменог завештања. У оставинском поступку иза пок. ББ који је вођен пред Основним судом у Новом Саду под бројем О. 5898/17, након што је завештајни наследник – овде тужилац предао суду изјаве тестаменталних сведока, суд је исте прогласио, па је усмено завештање пок. ББ проглашено на истом рочишту, а тужилац је дао наследничку изјаву којом је признао пуноважним усмено завештање покојне и прихватио се наслеђа по истом. Након што је поступајући судија туженој доставио на изјашњење копију записника са одржаног рочишта, тужена је оспорила постојање усменог тестамента, те је донето решење којим је оставински поступак прекинут, а завештајни наследник упућен на парницу против Републике Србије.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање правилно су нижестепени судови закључили да нису испуњени услови за пуноважност усменог завештања који је пок. ББ сачинила, тако што је своју последњу вољу усмено изразила пред три истовремено присутна сведока, а разлоге за такву одлуку у свему прихвата и Врховни касациони суд.

Усмено завештање из члана 110. Закона о наслеђивању се може сачињавати само ако се завешталац нашао у неким изузетним околностима, због којих није био у могућности да сачини неки од писмених облика завештања. То значи, да би завешталац имао услове да сачини усмено завештање потребно је да су наступиле изненадне, изузетне околности и да он лично, због наступања таквих околности, није у могућности да сачини неки од поменутих облика завештања. Оба услова морају бити кумулативно испуњена. При томе, завешталац се не може определити за сачињавање усменог завештања само зато што му је то погодније, уколико не постоје овакве околности. Болест и животно доба завештаоца, сами за себе, не могу се сматрати као изузетне прилике, ако је, према месту где је завешталац живео и према средини у којој се кретао, објективно и субјективно имао могућности да састави неки од писмених облика завештања (својеручно, писмено завештање пред сведоцима или судско завештање).

У конкретном случају, правилно су нижестепени судови закључили да здравствено стање сада пок. ББ, које је указивало да је тешко оболела особа, с обзиром на остале околности (да је била писмена, могла да покреће руке и говори, све време је била свесна) није представљало изузетну прилику у свакодневном животу, због чега она није могла да сачини неки од писмених облика завештања. Ово нарочито имајући у виду и околност да је она хтела да са тужиоцем закључи уговор о доживотном издржавању, али је сматрала да има још довољно времена за његово сачињавање.

Супротно наводима ревизије, сама болест завештаоца се не може сматрати као изузетна прилика за састављање усменог завештања, већ само нагло погоршање здравственог стања због ког завешталац није у могућности да потпише писмено завештање. Постојање изузетних околности се процењује у сваком конкретном случају, па одлуке Врховног суда Србије на које се указује у ревизији не утичу на другачију одлуку, с обзиром да је у поступку утврђено да је сада пок. ББ могла да сачини неки од писмених облика завештања или да закључи са тужиоцем уговор о доживотном издржавању, што није учинила.

Врховни касациони суд је ценио и остале наводе изјављене ревизије којима се не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, због чега ти наводи нису посебно образложени.

Тужилац није успео у ревизијском поступку, па нема право на трошкове ревизијског поступка које је тражио и определио у ревизији, у смислу члана 153. Закона о парничном поступку.

Из наведених разлога, одлучено је као у изреци пресуде, на основу члана 414. став 1. и члана 165. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић