Против усвајајућег дела правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је изјавио благовремену ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао правноснажну пресуду, у побијаном делу, применом одредбе члана 408. у вези члана 403. став 2. тачак 3. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11...18/20), и утврдио да је ревизија туженог основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Међутим, ревидент у ревизији основано указује на прекорачење тужбеног захтева учињено у поступку пред другостепеним судом, сходно одредби члана 407. став 1. тачка 5. Закона о парничном поступку.

Према стању у предмету види се да је тужбеним захтевом тужиља тражила утврђење њеног сувласничког удела од 3/5 на предметним непокретностима. Побијаном пресудом, другостепени суд је тужиљи признао право доживотног плодоуживања на 1/2 дела предметних непокретности, делимичним усвајањем њеног тужбеног захтева. Право плодоуживања, као лична службеност је стварно право на туђој ствари и, у том смислу, представља ограничење права својине власника. Право својине је по својој структури сложено право које чине три компоненте: овлашћење држања, овлашћење коришћења и овлашћење располагања. Овлашћење држања је правна могућност фактичке власти на ствари. Овлашћење коришћења састоји се у правној могућности предузимања материјалних аката према ствари ради извлачења користи из ње и може имати два облика: 1) употреба ствари и 2) прибирање плодова и других прихода. Овлашћење располагања има две компоненте и то: фактичко и правно располагање. Плодоуживање је лична службеност која се састоји из овлашћења употребе и прибирања плодова са туђе ствари, без повреде њене суштине. Лична службеност може да постоји само на туђој а не и на сопственој ствари, пошто она представља ограничење права својине власника.

Према утврђеном чињеничном стању, непокретности које су предмет ове парнице тужени је наследио на основу решења о наслеђивању О. 5064/13 од 28.08.2013. године, иза смрти свог покојног оца ВВ, бившег из ... који је преминуо дана 06.07.2013. године, а који је био син тужиље. Дакле, туженом је тужиља баба по оцу. Предметне непокретности стечене су тако што су тужиља и њено двоје деце (отац туженог и његова сестра), наследили, од тужиљиног покојног супруга, породичну кућу у ..., коју је тужиља продала 1987. године а купопродајну цену уложила у куповину предметног плаца, на име оца туженог. На том плацу започета је изградња куће која је финансирана средствима оствареним радом тужиље и њеног сина а оца туженог. У време куповине плаца и градње куће, тужиља је живела у стану површине 40 м2, који је добила од предузећа где је била запослена и откупила га. Радни однос тужиљи је престао 1989. године па је она отишла у ..., где је радила 2 године а зарађени новац слала сину у сврху окончања изградње куће. Отац туженог, ВВ, оженио се 1988. године, а када је кућа изграђена, 1991. године, са породицом се у њу уселио. Предметна кућа има нето површину од 86,6 м2 и састоји се од ходника, купатила, оставе, кухиње, дневног боравка и две собе. Вештачењем је утврђено да према тржишној вредности стамбеног објекта и парцеле на којој је изграђен, удео тужиље у изградњи објекта износи 60% процењене тржишне вредности стамбеног објекта. Брачна заједница родитеља туженог прекинута је 2006. године, а тужиља се, након што се њена снаха са којом се није слагала, иселила из предметне куће, у кућу уселила и у њој сада живи. Тужиљин стан на ... у ... није услован за становање. Личну пензију тужиља није остварила а корисник је породичне пензије која износи 13.000,00 динара. Предметна стамбена зграда уписана је на име покојног ВВ, на основу породичног договора између тужиље и њене деце о томе да ћерка не остварује имовинска права на кући а да тужиља, због улагања у њену изградњу има право да живи са сином, који се обавезао да се о њој стара. Тај споразум је реализован усељењем тужиље у предметну кућу у којој и сада живи. Након смрти оца туженог, односи парничних странака су се пореметили па тужени, као власник предметних непокретности, у парничном поступку тражи исељење тужиље и предају у посед предметних непокретности.

Врховни касациони суд налази да је, код овако утврђеног чињеничног стања, другостепени суд прекорачио тужбени захтев тужиље тако што је утврдио њено право плодоуживања на 1/2 дела предметних непокретности јер то право, као лична службеност, није предмет тужиљиног тужбеног захтева. То што се ради о стварном праву које је иначе сегмент права својине, не значи да је у захтеву за утврђење права својине садржан и захтев за утврђење „неког од сегмената тог права“, како је погрешно закључио другостепени суд при одлучивању побијаном пресудом. Право својине постоји на сопственој а право службености на туђој ствари па се не ради о истим правима.

Одрадбом члана 3.став 1. Закона о парничном поступку прописано је да суд одлучује у границама захтева који су постављени у поступку.

Пошто тужиља није тражила утврђење постојања личне службености у своју корист на непокретностима које су у власништву туженог, него је тражила утврђење сопственог права својине у делу од 3/5 на предметним непокретностима, следи да је другостепеном пресудом прекорачен тужбени захтев тако што је одлучено о другоме а не о ономе што је тужбом тражено.

Одлука о трошковима парничног поступка је укинута јер зависи од одлуке о главној ствари, сходно одредби члана 163.став 4. Закона о парничном поступку.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у изреци донео применим одредбе члана 417. став 2. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић