Против наведене пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила благовремену и дозвољену ревизију, због битне повреде одредаба поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у границама ревизијских навода у смислу одредбе члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужиље неоснована.

У поступку доношења другостепене пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђењу нижестепених судова, тужиља ... била је запослена код туженог на неодређено време по Уговору о раду од 16.04.2009. године. У периоду од 18.07.2011. године до 16.08.2011. године тужиља се налазила на боловању услед привремене спречености за рад. По окончању боловања, обратила се послодавцу са захтевом за коришћење годишњег одмора. Како тужиља није обавештена да ли јој је одобрен захтев за коришћење годишњег одмора, дана 19.08.2011. године појавила се на послу, када је друга запослена као одговорно лице код туженог обавестила да је добила отказ. Решење о отказивању уговора о раду није добила, већ је дописом од стране инспектора рада обавештена да јој је отказан уговор о раду. Послодавац, овде тужени, доставио јој је радну књижицу препорученом пошиљком дана 20.09.2011. године. Тужба у овој правној ствари, којом тужиља захтева да се утврди да јој је радни однос престао на незаконит начин, поднета је 27.12.2011. године.

Првостепени суд је мериторно одлучивао о тужбеном захтеву тужиље да се утврди да јој је радни однос престао на незаконит начин, што је и утврђено првостепеном пресудом. Истом пресудом тужиљи је досуђена и накнада штете због незаконитог престанка радног односа. Другостепени суд налази да је тужба за утврђење да је тужиљи радни однос престао на незаконит начин поднета протеком законом прописаног рока од 90 дана од сазнања за повреду. Из наведених разлога првостепена пресуда је преиначена и одбачена тужба по том захтеву као неблаговремена. Како је по налажењу другостепеног суда тужба у погледу тог захтева неблаговремена, то је неоснован захтев тужиље за накнаду штете због незаконитог престанка радног односа, па је у том делу првостепена пресуда преиначена и одбијен тужбени захтев тужиље за накнаду штете.

Правилан је закључак другостепеног суда да је тужба у овој правној ствари поднета после законом прописаног рока.

Одредба члана 195. Закона о раду, тада важећег, предвиђала је да против решења којим је повређено право запосленог или када је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан, а кога запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом. Рок за покретање спора јесте 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду.

Рок од 90 дана за заштиту права запосленог судским путем је преклузиван. Наведени рок почиње да тече од достављања решења, односно сазнања за повреду. Повреда права запосленог у конкретном случају учињена је фактичком радњом послодавца – отказивањем уговора о раду без доношења решења. Тужиља је за ту повреду права, према сопственом казивању, сазнала 19.08.2011. године, а најкасније 20.09.2011. године када јој је достављена радна књижица. Од тог момента, као дана сазнања за повреду, почео је да тече преклузивни рок од 90 дана. Како је од сазнања за повреду до подношења тужбе протекао законом прописани рок, то је правилна одлука другостепеног суда којом је одбачена тужба као неблаговремена.

Ревизијом тужиље оспорава се такав закључак другостепеног суда. Истиче се да радни однос није могао престати фактичком радњом туженог, без доношења решења. Закон децидно предвиђа када и на који начин запосленом престаје радни однос па у тужиљи није могао престати радни однос на описани начин, без доношења решења о отказу.

Неосновани су изнети ревизијски наводи тужиље. Чињеница да тужиљи отказ није дат на законит начин чини меритум наведеног спора, о ком се не може одлучивати када је тужба поднета протеком рока прописаног законом. Чињеница да није донето решење о отказу управо представља повреду права поводом које тужиља тражи судску заштиту. Осим тога, неспорна је чињеница да решење о отказу никада није ни донето па би, према правном резоновању ревидента, постојао неограничен рок за подношење тужбе по овом основу, што није и не може бити случај. Како се незаконитост престанка радног односа запосленом утврђује одлуком суда, у складу са одредбом члана 191. став 1. Закона о раду, која одлука у конкретном случају није донета јер је тужба поднета протеком законом прописаног рока, неоснован је и захтев тужиље за накнаду штете због незаконитог престанка радног односа.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд одбио је ревизију тужиље као неосновану и одлучио као у изреци применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа - судија

Јасмина Стаменковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић