У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Весне Субић, председника већа, Јелице Бојанић Керкез и Зорана Хаџића, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., коју заступа пуномоћник Емил Лилић, адвокат из ..., против туженог Предузећа за услуге, шпедиције и трговину „Милшпед“ ДОО са седиштем у Београду, кога заступа пуномоћник Срђан Дуран, адвокат из ..., ради поништаја решења, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 3467/2020 од 04.03.2021. године, у седници већа одржаној дана 19.05.2022. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као НЕОСНОВАНА, ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 3467/2020 од 04.03.2021. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 3467/2020 од 04.03.2021. године, одбијена је, као неоснована, жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Нишу П1 2261/18 од 08.09.2020. године, којом је одбијен тужбени захтев тужиље АА из ..., против туженог Предузећа за услуге, шпедиције и трговину „Милшпед“ ДОО Београд, којим је тражила да се утврди да је решење туженог о престанку радног односа бр. .../... ништаво, те да исто не производи правно дејство и да се обавеже тужени да тужиљи призна права на раду и по основу рада од дана 01.06.2018. године до дана истека коришћења права на одсуство због трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета, односно док за то постоје законски услови, као и да јој накнади трошкове парничног поступка, као неоснован, а тужиља је обавезана да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 80.250,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се о ревизији одлучи као о посебној у складу са чланом 404. Закона о парничном поступку.

Тужени је поднео одговор на ревизију.

Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија дозвољена, због чега није било потребе да се цене разлози за одлучивање о ревизији као посебној, у смислу члана 404. ЗПП.

Испитујући побијану пресуду, у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр. 72/11...18/20), Врховни касациони суд је оценио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а у ревизији се не указује посебно на остале битне повреде одредаба парничног поступка због којих се ревизија, у смислу члана 407. став 1. тачка 2. и 3. ЗПП, може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог, на основу више закључених уговора о раду на одређено време, у периоду од 07.06.2016. године до 31.05.2018. године. Према последњем закљученом уговору о раду тужиља је радни однос засновала закључно са 31.05.2018. године, а тужени је дана 28.05.2018. године донео решење којим је констатовао да тужиљи престаје радни однос због истека рока на који је заснован, закључно са 31.05.2018. године. Наведено решење тужиљи је достављено дана 11.06.2018. године, јер је она дана 30.05.2018. године доставила потврду о привременој спречености за рад због болести, па се након закљученог боловања јавила на посао дана 11.06.2018. године. Дана 21.06.2018. године тужиља је сазнала да је у другом стању, да би дана 06.07.2018. године обавестила туженог о трудноћи, препорученом пошиљком и доставила потребну медицинску документацију.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање нижестепени судови су закључили да тужбени захтев није основан, односно да решење туженог о престанку радног односа број .../... од 28.05.2018. године није ништаво, због чега тужиља нема право да јој се признају тражена права на раду и по основу рада од 01.06.2018. године док за то постоје законски разлози.

На утврђено чињенично стање судови су правилно применили материјално право доносећи побијану одлуку, а разлоге за такву одлуку у свему прихвата и Врховни касациони суд. Правилно су нижестепени судови закључили да тужиља није у року од 30 дана из члана 187. Закона о раду обавестила туженог, као свог послодавца, да постоје околности због којих послодавац не може тужиљи да откаже уговор о раду. Наиме, тужиљи је радни однос престао 31.05.2018. године, истеком времена на који је закључен уговор о раду, туженом, као послодавцу тада није било познато да постоје околности због којих тужиљи не може да откаже уговор о раду, због трудноће, а тужиља није у року од 30 дана од дана престанка радног односа обавестила туженог, достављањем одговарајуће медицинске документације, да је у другом стању.

Супротно наводима ревизије рок од 30 дана за достављање медицинске документације о постојању трудноће тече од дана престанка радног односа истеком уговора о раду на одређено време, а не од дана када је то решење достављено тужиљи.

Чланом 175. став 1. Закона о раду прописано је да радни однос престаје истеком рока за који је заснован, па из саме формулације закона произлази када престаје радни однос који је заснован на одређено време. Радни однос заснован на одређено време престаје истеком рока на који је заснован и ако је запослени на боловању, или на годишњем одмору, осим ако боловање није отворено због трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета или ради посебне неге детета. Закон изричито не прописује да је послодавац у обавези да донесе решење о престанку радног односа због истека рока на који је закључен уговор о раду, али послодавци то чине из разлога целисходности. Међутим, решење које се доноси у таквој ситуацији је декларативног карактера. Целисходност доношења решења се огледа не само због евиденције послодавца, већ и зато што послодавац на тај начин испуњава обавезу да запосленог обавести о његовим правима након престанка радног односа у складу са чланом 192. Закона о раду (обраћање Националној служби за запошљавање ради остваривања права за случај незапослености, обавештавање запосленог о заради, накнади зараде и другим примањима која је остварио, а која му евентуално нису исплаћена до дана престанка радног односа, као и правна поука односно право запосленог да у року од 60 дана од дана достављања решења покрене спор пред надлежним судом, односно арбитром). Међутим, чињеница да ли је запослени и када примио решење не утиче на престанак радног односа који престаје по самом уговору, већ на остваривање других права. Датум пријема решења је битан јер од тада почиње да тече рок од 60 дана у коме запослени може евентуално да поднесе тужбу суду ради побијања тог решења.

У смислу наведеног, тужиљи је радни однос престао 31.05.2018. године, истеком времена на који је закључила уговор о раду, па од тада тече рок од 30 дана у коме је требало да обавести послодавца о чињеници да је у другом стању, односно да постоје околности из члана 187. Закона о раду због којих тужени не би могао да тужиљи откаже уговор о раду. У поступку је неспорно утврђено да је тужиља обавестила туженог, као свог послодавца, о томе да је у другом стању и доставила медицинску документацију дату од стране надлежног органа дана 06.07.2018. године, дакле после протека рока од 30 дана од дана престанка радног односа. Зато је правилна одлука о томе да је тужиљи истекао рок од 30 дана (који је преклузивне природе), за достављање медицинске документације и обавештење послодавца да је у другом стању.

Врховни касациони суд је ценио и остале наводе изјављене ревизије којима се не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде због чега ти наводи нису посебно образложени.

Тужиља није успела у ревизијском поступку, због чега нема право на накнаду трошкова тог поступка које је тражила и определила у ревизији, а у смислу члана 153. и члана 154. Закона о парничном поступку.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, на основу члана 414. став 1. и члана 165. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић