Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је држављанин Републике .... Лишен је слободе дана 15.02.1992. године од стране тадашње ЈНА и у затвору у Косовској Митровици био је све до 22.05.1992. године. Тужиоцу је признат статус ратног војног инвалида VIII групе са 40% оштећења организма и болује од хроничног ПТСП-а, као последица заробљеништва. Тужба ради накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких и душевних болова услед повреде права личности, мучења, нечовечног и понижавајућег поступања услед неоснованог лишења слободе поднета је дана 03.12.2020. године.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, побијаном пресудом је правноснажно одбијен тужбени захтев са оценом да је основан приговор застарелости потраживања тужиоца у овој парници, истанкут од стране тужене. Закључак нижестепених судова је да су у конкретном случају истекли рокови из члана 376. Закона о облигационим односима, у којима се од одговорног лица може поставити захтев за накнаду штете, а да се рокови застарелости предвиђени чланом 377. истог закона, у погледу штете проузроковане кривичним делом, не могу применити, јер тужилац није доставио доказе да је евентуална штета настала извршењем кривичног дела.

Разлози ревизије којима се указује на погрешну примену материјалног права нису основани.

Законом о облигационим односима прописано је да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2); кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истакне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1).

Полазећи од садржине наведених законских одредби у контексту утврђеног чињеничног стања, Врховни касациони суд налази да је правилан закључак нижестепених судова да је застарело потраживање тужиоца из постављеног тужбеног захтева. Осим чињеница везаних за његов боравак у затвору у Сремској Митровици, на које околности је и предлагао извођење одређених доказа, тужилац до правноснажног окончања овог поступка није предлагао, нити пружио доказе својих навода да је претрпео штету која је последица извршења кривичног дела и то ратног злочина, у односу на које кривично гоњење и извршење казне не застарева.

Оцењујући наводе ревизије, Врховни касациони суд је сагласан са ставом ревидента да примена привилегованог рока застарелости из члана 377. ЗОО није ограничена само на случај када је правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим за кривично дело. Наиме, ако су постојале процесне сметње због којих је било апсолутно немогуће да се против учиниоца кривичног дела поступак покрене и оконча, па и у случају зато што је учинилац штете умро, парнични суд је у таквом случају овлашћен да утврди као претходно питање да ли је штета проузрокована таквом радњом која у себи садржи елементе кривичног дела, јер кривично дело може постојати и када је кривични поступак изостао. Притом, деловање парничног суда није усмерено на утврђивање кривичне одговорности (која се може утврдити само у кривичном поступку), већ да би евентуално применио посебна правила о застарелости захтева за накнаду штете из члана 377. ЗОО. Међутим, у конкретном случају наведене чињенице нису утврђене, јер тужилац на коме је терет доказивања (члан 231. ЗПП) у проведеном поступку није предлагао ни један доказ на те околности. То чини тек у ревизији наводима да је против одређеног лица вођен кривични поступак због учешћа у злочинима против човечности, као и кршења закона и обичаја ратовања, због противправног затварања и притварања у нехуманим условима, између осталих и у КПЗ у Сремској Митровици, који поступак је обустављен због смрти оптуженог лица. У овој фази поступка ти наводи не могу утицати на законитост побијане пресуде, не само због правила из члана 308. ЗПП, која прописује обавезу странке да најкасније на припремном рочишту, односно на првом рочишту за главну расправу, ако припремно рочиште није обавезно, изнесе све чињенице потребне за образложење својих предлога и да предложи доказе којима се потврђују издате чињенице, већ и због правила из члана 407. став 2. ЗПП, који прописује да се ревизија не може изјавити због погрешног или непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Оцењујући да се ни осталим наводима ревизије не доводи у сумњу законитост побијане пресуде, Врховни касациони суд је применом члана 414. и члана 165. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Марина Милановић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић