Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 1908/21 од 02.09.2021. године, ставом првим изреке, одбијене су жалбе тужилаца и туженог и потврђена наведена првостепена пресуда у ожалбеном делу (од првог до петнаестог става изреке). Ставом другим изреке одбијени су захтеви парничних странака за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиоци су благовремено изјавили ревизију због погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбе чл. 403. и 404. Закона о парничном поступку – ЗПП.

Правноснажном пресудом донетом у овом случају одлучено је о захтевима тужилаца за накнаду материјалне и нематеријалне штете настале смрћу ГГ, сина тужилаца АА и ББ и брата тужиоца ВВ, који је био запослен код туженог и страдао 27.04.2017. године приликом извршавања радног задатка. Нижестепени судови су, пошавши од одредаба Закона о безбедности и здрављу на раду, утврдили низ пропуста туженог, између осталог да није оспособио сада покојног радника да избегне висок ризик када се нађе у опасној зони кретања уназад камиона-кипера од којег је и настала смртна повреда, није вршио проверу оспособљености радника, није предвидео конкретне мере и процедуре за безбедан и здрав рад на настали ризик, нити вршио контролу примене прописаних и предвиђених мера и закључили да је тужени одговоран за штетни догађај. Међутим, нижестепени судови су утврдили и да је сада пок. ГГ допринео настанку штетног догађаја са 50%, јер није имао сметњи да закључи да намеравану радњу претрчавања иза задње стране камиона који се кретао уназад не може извршити на безбедан начин. Имајући у виду разлоге на којима су засноване пресуде нижестепених судова у примени материјалног права из одредаба чл. 192. и 205. Закона о облигационим односима које се односе на подељену одговорност за штету, као и то да се накнада штете индивидуализује и подлеже правилима о сразмерном умањењу код постојања подељене одговорности за штету насталу у околностима конкретног случаја, те да су побијаном пресудом судови одлучили одговарајућом применом материјалног права према утврђеном чињеничном стању које се у поступку по ревизији не може оспоравати, то у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права.

Из изложених разлога, Врховни суд је одлуку као у ставу првом изреке донео применом одредбе члана 404. став 2. ЗПП.

Врховни суд је испитао и дозвољеност ревизије у границама својих овлашћења из члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, а у вези с чланом 413. ЗПП, па је утврдио да је ревизија тужилаца недозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

У конкретном случају, тужба ради накнаде штете поднета је 27.09.2019. године. Тужиоци се у спору налазе у положају формалних супарничара из члана 205. ЗПП, због чега се вредност предмета спора, меродавна за оцену дозвољености ревизије одређује према вредности главног захтева сваког од тужилаца засебно.

Имајући у виду да је ово имовинскоправни спор у ком вредност предмета спора - побијаног дела ни за једног од тужилаца очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, следи да ревизија није дозвољена.

Из изложених разлога, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке, применом одредбе члана 413. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић